Pogrešna istorija ne stvara prijateljstva

Oslanjajući se na uvek eksplozivni miks istorije i politike, poslanici ukrajinskog parlamenta u potrazi za identitetom rizikuju da udalje neke partnere sa Zapada i da, što je još gore, potvrde optužbe Vladimira Putina.

„Potpuna i konačna pobeda ukrajinskog nacionalizma biće (ostvarena) kada prestane da postoji Ruska imperija”, kaže se u saopštenju na zvaničnom „Tviteru” koji je Verhovna Rada postavila u ponedeljak. Još se dodaje da je šef ukrajinskog Generalštaba „veoma svestan” ovih „instrukcija Stepana Bandere”.

Tako je u aktuelni rat uveden lik koga ukrajinski nacionalisti i ultradesničari sa zapada zemlje slave kao heroja otpora sovjetskoj vlasti i simbol borbe Kijeva za nezavisnost od Moskve, a protivnici sa istoka i juga ga optužuju kao nacističkog kolaboracionistu koji je tokom Drugog svetskog rata bio odgovoran za kampanje etničkog čišćenja i masakre desetina hiljada Poljaka i Jevreja.

Bandera je rođen 1909. na zapadu Ukrajine koji je u to vreme bio deo Poljske i Austrougarske, a dve decenije kasnije osnovao je pokret za stvaranje etnički čiste Ukrajine van granica SSSR-a. Već 1934. osuđen je na smrt zbog učešća u ubistvu poljskog ministra unutrašnjih poslova. Kazna mu je preimenovana u doživotnu robiju ali je oslobođen posle nemačke invazije na Poljsku 1939. Obećao je saradnju sa nacistima posle invazije SSSR-a juna 1941, ali je uhapšen jer su Nemci bili protiv njegove proklamacije o nezavisnosti Ukrajine.

Dok je Bandera najveći deo rata proveo u nemačkom koncentracionom logoru, njegovi sledbenici iz Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN-B) i njenog paravojnog terorističkog krila Ukrajinske ustaničke armije (UPA) obećavali su nezavisnost Ukrajine i svoje ideje propratili neviđenim terorom.

Posle rata nastanio se u Zapadnoj Nemačkoj gde je i dalje predvodio OUN-B i sarađivao sa raznim antikomunističkim organizacijama i američkim i britanskim tajnim službama. Agenti KGB-a likvidirali su ga u Minhenu 1959.

Bivši predsednik Viktor Juščenko je 2010. Banderi posthumno dodelio Orden heroja Ukrajine – što je propraćeno protestima Evropskog parlamenta, Rusije, Poljske i jevrejskih organizacija. Predsednik Viktor Janukovič je orden proglasio ilegalnim – pošto Bandera nikada nije bio državljanin Ukrajine – pa je priznanje zvanično poništeno januara 2011, ali Bandera je na velika vrata ušao u politički život u vreme kada su Ukrajinu 2014. počeli da potresaju veliki protesti.

Kijevski Majdan predstavljen je po poznatim skriptama: prodemokratski aktivisti suprotstavljaju se autoritarnim vlastima. Demonstranti žele da Ukrajina bude deo Evropske unije, dok im Vladimir Putin ukida pravo na slobodu i prosperitet. Zaboravljalo se da „narandžasta” revolucija ima i svoje fašističko naličje.

Krajnji desničari i neofašisti napadali su vladine zgrade. Jedna od tri najveće opozicione partije bila je ultradesna antisemitska Svoboda koja je širila slogan da „moskovsko-jevrejska mafija” kontroliše Ukrajinu. U Lavovu su održali procesiju sa bakljama u znak sećanja na Banderu kome su podizani spomenici, a mnoge ulice ponele su njegovo ime.

Posle aneksije Krima 2014, zvaničnici u Kijevu negirali su odgovornost Bandere i njegovih ljudi za ratne zločine. Pokrenuta je velika kampanja za rehabilitaciju OUN-B i UPA, koja je ponešto izgubila na intenzitetu kada je za predsednika 2019. izabran komičar jevrejskog porekla – Volodimir Zelenski.

Bivši predsednik Izraela Ruven Rivlin je 2016. ukrajinske poslanike upozorio da ne glorifikuju članove OUN-B i da ne rehabilituju antisemite, a pet godina kasnije je i izraelski predsednik Isak Hercog ponovio slična upozorenja uoči komemoracije masakra u Babinom Jaru pored Kijeva septembra 1941, kada je ubijeno više od 33.000 Jevreja.

Mit o Banderi ušao je u srž rusko-ukrajinskog sukoba otkako je Vladimir Putin 24. februara prošle godine pokrenuo „specijalnu vojnu operaciju”. Jezikom ruske invazije od starta je dominirala reč „naci”. Vlast u Kijevu je „otvoreno neonaci” i „pronaci”, kontrolisana od „malih nacista”, govorio je Putin, dok se u ruskoj Dumi čulo da je američka konfrontacija sa „neonacističkim banderistima” neizbežna.

Kremlj je igrao na traume Drugog svetskog rata, na nastavak ruske borbe protiv najvećeg zla i podsećanje na Veliki otadžbinski rat u kojem je pobeda nad nacistima plaćena sa više od 27 miliona žrtava.

U Ukrajini su Putinovu misiju „denacifikacije” pročitali kao poziv na uništenje njihove zemlje. Patriotska homogenizacija iznutra onemogućila je suočavanje sa sopstvenom prošlošću. Tolerisane su ultranacionalističke grupe koje koriste rasističku retoriku i simbole vezane za nacističku Nemačku. Marta prošle godine u Kijevu je održan marš u znak sećanja na Banderin rođendan. Ukrajinski borci koji su branili čeličanu „Azovstal” kod Mariupolja ginuli su sa njegovim imenom na usnama.

Ukrajinski ambasador u Berlinu, jedan od velikih promotora pomoći Kijevu i glasan kritičar „sporog odgovora” Zapada na rusku invaziju, otvoreno je branio legat Bandere negirajući da je bio „masovni ubica Poljaka i Jevreja”. Ministarstvo u Kijevu moralo je da se distancira, a Zelenski je bio primoran da ga prošlog leta smeni.

Predsednik Poljske Andržej Duda bio je jula 2022. svestan da je ruska invazija na Ukrajinu dva suseda približila kao nikad u istoriji, da je Poljska primila milione ukrajinskih izbeglica i postala logističko središte ukrajinskog otpora okupatoru, ali nije želeo da zaboravi masakr Poljaka u istočnoj Galiciji 1943.

„Bandera je bio ubica odgovoran za genocid Poljaka 1943–1944. kada su snage UPA stravično pobile oko 100.000 poljskih civila”, javno je upozorio predsednik komiteta za poslove EU poljskog parlamenta Kasper Plažinjski. Sejm je procenio da zločini nose elemente genocida.

Ukrajina to ne prihvata, a svaka debata na temu Bandere u Kijevu se odbacuje kao deo ruske propagande koja Ukrajinu predstavlja kao zemlju kojoj je neophodna „denacifikacija”.

U meri u kojoj su pretnje fašizma i neonacizma preuveličane u Rusiji, u Ukrajini su gurnute u stranu pred mnogo većom opasnošću strane okupacije. Većina zapadnih saveznika Ukrajine pragmatski je ćutala i na zakon iz 2015. po kojem se nacionalističkim organizacijama – od krajnje levih socijalista preko monarhista do neofašista – odaje priznanje kao „borcima za ukrajinsku državnost”.

Sada se Verhovna Rada poziva na Banderine „unstrukcije”. Ukrajina ima mnoge zastave pod kojima treba da se bori protiv ruske invazije i otimanja delova svoje teritorije. Isticanje Banderinog barjaka je poslednja stvar u odbrani nacionalnog identiteta, slobode i nezavisnosti.

Dok Ukrajina pokušava da se integriše sa Zapadom, njen ozloglašeni ratni ultranacionalistički pokret dobija zvanično priznanje kao vrhunac ukrajinskog patriotizma. Zelenskog bi neko od njegovih zapadnih saveznika morao da upozori: pogrešna istorija ne stvara prijateljstva.