Naše nasleđe i naše savesti

Nemilosrdno i uporno, erodirale su i odvajkada raznosile hirovite reke vremena naše spomeničko nasleđe, ne više tako bogato. I tokom nekoliko poslednjih ratova razoreno je i u Srbiji i u njenom okruženju zastrašujuće mnoštvo drevnih hramova i drugih za istoriju naše kulture izuzetno vrednih zdanja, a užasom upečatljive slike brutalnog uništavanja crkvenih spomenika na Kosovu i Metohiji iz 1999. i 2004. godine lebde još uvek neizbrisivo pred očima. Ipak, bar izvestan zaklon od osećanja bola zbog gubitaka koje su nam nanosili drugi može se možda pronaći u okolnosti da najveći deo tih gubitaka nismo mogli sprečiti. Zaklona, međutim, nema i neće ga nigde biti od razdornog naleta prekasno probuđene savesti u spoznaji da preostali deo dragocenog spomeničkog predanja, koje nam je kao naraštaju povereno na čuvenje, propada i usled naše vlastite nebrige, neznanja, lenjosti i nemoći da se odupremo nadređivanju ličnih i grupnih interesa trajnijim imperativima čitavog društva. Sigurno je pak da odnos koji smo prema vlastitom spomeničkom nasleđu imali tokom nekoliko poslednjih decenija ne može učiniti savest našeg pokolenja mirnom.

Problemi zaštite spomenika kulture potiču s više strana i, nažalost, nisu lako i brzo savladivi. Naročito je upadljiva nemoć da se zaustavi masovna krađa i uništavanje arheološkog blaga koje vrše „kopači amateri”, njegovo protivzakonito iznošenje van granica zemlje ili ishitreno žrtvovanje privrednoj i stambenoj novogradnji, putnoj mreži. Prati je neposredno neodgovarajući odnos pojedinih lokalnih vlasti prema zavičajnim kulturnim vrednostima i memorijalima. Primera zaista ima podosta. Dovoljno je pomenuti nedavno raskopavanja i potpuno uništenje ostataka neistraženog hrama i srednjovekovnog groblja sa desetinama nadgrobnih ploča koje je bagerom izveo vlasnik parcele na lokalitetu Latinska crkva u Novom Pazaru, pa da se probudi sećanje na niz sličnih „arheoloških” incidenata u tom, ali i mnogim drugim našim gradovima, uključujući i samu sadašnju srpsku prestonicu. Na području starog Rasa, nekadašnjoj prestonoj oblasti države, a kasnijem turskom trgovačkom središtu, žrtva su uglavnom ostaci srpskih srednjovekovnih i kasnijih osmanskih spomenika, a u Beogradu, recimo, usled nezajažljivosti i nestrpljenja pojedinih investitora strada, osim srednjovekovnog, antičko, tursko i novovekovno nasleđe. Sa malo više mudrosti i strpljenja, na koje bi morala da navede i striktnija primena zakonskih odredbi, moglo bi se, kao u nekim kulturno samosvesnijim sredinama, uporedo s razvojem i modernizacijom naših urbanih centara odvijati sistematsko bogaćenje njihovih kulturnih pejzaža i muzejskih zbirki, što bi ih učinilo i turistički privlačnijim. Surova ekonomska stvarnost savremenog sveta i njegov beznadežno merkantilistički duh nameću često neopravdano preke izbore. Ipak, mnogo je primera u svetu, a ima ih i kod nas, koji pokazuju da je moguće izgraditi novo i sačuvati staro u međusobno oplemenjujućem saglasju. Naravno, to zahteva dodatna ulaganja, kao i napor temeljne promene odnosa prema kulturnom nasleđu na svim nivoima društva, ali donosi višestranu i višestruku dobrobit.

A kakav je naš odnos i prema najpotresnijim svedočanstvima vlastite prošlosti s reskom oporošću govori zahtev gradskih vlasti Kragujevca da se smanji obuhvat Spomen-parka Šumarice. Taj zahtev je pak samo izraz poodmaklog procesa lakomog, a tragičnog skrnavljenja prostora uspomene na masovno stradanje samih Kragujevčana, procesa koji se postepeno odvija već decenijama. U hotelima podignutim na tom prostoru za prihvat posetilaca memorijala već odavno se organizuju veselja i raskalašne svadbe, a u letnjim mesecima razgolićeni kupači prolaze preko zanemelog gubilišta do veštačkog jezera na njegovom rubu, do vode na čijem dnu su humke uz koje su takođe vršena streljanja. Umanjivanjem i obesvećivanjem prostora Šumarica ne smanjuju se samo i ne sakate po sebi rečita autentična veličina stratišta i monumentalnost na njemu podnete žrtve, nego se sužavaju i obesavešćuju nepovratno vidici sadašnjosti i prema prošlosti i prema budućnosti. Nije prijatno priznati, ali bi se nabrajanjem sličnih primera našeg odnosa prema memorijalima iz Prvog i Drugog svetskog rata mogla sačiniti prilično duga lista.

Sa svešću o značaju očuvanja nacionalne kulturne baštine i savešću društva koja tu svest održava, motiviše i uobličava, povezani su i problemi institucija posvećenih zaštiti. Nedovoljno ulaganje u istraživačke i konzervatorsko-restauratorske radove, neodgovarajuće ustrojstvo i povezanost, ali i kadrovsko siromašenje i postepena razgradnja, nekada veoma funkcionalnog sistema institucionalne zaštite spomenika, a ona traje već skoro dve decenije, uzrok su neodgovarajuće zaštićenosti našeg spomeničkog fonda i vode njegovom postepenom rastakanju i degradaciji. Zaista nije prihvatljivo to što je izuzetno vredno, ali veoma ugroženo fresko-slikarstvo Kalenića godinama čekalo, polako, ali neumitno propadajući, na neophodne konzervatorske radove zbog nedostatka sredstava ili opterećenosti malobrojnih stručnjaka – a čekalo je! Neshvatljivo je da su zbog sličnih razloga i neblagovremene reakcije pre nekoliko godina u potpunosti propali portret kralja Dragutina i deo okolnih fresaka iz poslednje četvrtine 13. veka u priprati katolikona Đurđevih stupova kod Rasa – a propali su! Zar Stara Pavlica mora toliko dugo da stenje pod privremeno pridodatim krovom, koji je pretvara u pagodu, izbledelih fresaka u unutrašnjosti, pokrivenih gazom i drvenim pločama – a još uvek stenje?! Rasprava na nedavno održanom okruglom stolu posvećenom institucijama zaštite, prvom u ciklusu razgovora u organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti, Ministarstva kulture i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, pokazala je da problemi na koje ukazuju tri prethodna, za ovu priliku izdvojena primera ne mogu biti prevladani ako se služba zaštite ne pojača u odgovarajućoj meri novim kadrovima, ne uveže u funkcionalniji i bolje povezan sistem zavoda, ako joj se ne vrate neke ingerencije u sferi izvođenja radova prenete na privatne izvođače, ako se ne izradi dobro osmišljena i sveobuhvatna strategija zaštite spomenika. Drugim rečima, društvo i država moraju prepoznati institucije zaštite kao zaista ključni i nezamenljiv nosilac čitavog sistema brige o kulturnom nasleđu i zato obezbediti njihovo jačanje, razvoj i dovoljno intenzivnu, odnosno pravovremenu i široku delatnost kako bi mogle odgovoriti svom zadatku.

Sigurno je da sve to zahteva izdvajanje znatnih sredstava iz državnog budžeta, ali cena gubitka nasleđa je neuporediva. Njegovo propadanje nema za posledicu samo krnjenje i siromašenje istorije već neminovno vodi stešnjavanju savremenih kulturnih prostranstava, a one koji dolaze posle nas i prema kojima imamo poseban dug ostavlja bez izvornih identitetskih orijentira. Ta činjenica mora uvek iznova da budi savesti i pokreće ih na suočavanje sa svom dubinom odgovornosti za očuvanje nasleđa.

*Profesor Filozofskog fakulteta BU i dopisni član SANU