Doći će do neizbežnog prestrojavanja svetskih sila

Specijalno za „Politiku”

„Žalosno je što je došlo do rusko-ukrajinskog konflikta, tim pre što znam koliko je ruski narod inteligentan, kultivisan i prijateljski raspoložen prema nama. Saosećam sa njihovim stradanjem i razumem njihove preokupacije, kao što imam ista osećanja i za ukrajinski narod, koji pokazuje veliku hrabrost i čvrstinu, i za milione ljudi koji su morali da napuste svoje domove i zemlju. Bojim se da će biti potrebno dosta vremena da se prevaziđe ova snažna kolektivna trauma”, kaže u intervjuu za „Politiku” italijanski diplomata Antonio Zanardi Landi, koji je službovao kao ambasador u Srbiji (2004–2006), Rusiji (2010–2013), te kao savetnik italijanskog predsednika.

„U sadašnjoj situaciji vidim trostruke izazove: prvo – opasnost od moguće eskalacije konflikta, koja bi mogla da poveća stradanja ukrajinske populacije i fundamentalno promeni život velikog broja Evropljana. Drugo – velika ekonomska šteta je pričinjena evropskim zemljama, državama balkanskog regiona i globalnog juga povećanjem cena, kao i gubitkom važnih tržišta; i treće – doći će do neizbežnog prestrojavanja svetskih sila, ukoliko i kada Ruska Federacija bude pobeđena. Mnogo slabija Rusija, mada još uvek sa pravom veta u Ujedinjenim nacijama i najjačim arsenalom nuklearnog oružja na svetu, biće sasvim drugačija, i to bi moglo da se odrazi na odnose sa Kinom, centralnom Azijom, Evropom i Bliskim istokom. Nadam se da će Rusija postati više integrisana sa Evropom ’od Atlantika do Urala’, ili kako je papa Jovan Pavle Drugi rekao ’od Atlantika do Vladivostoka’, što nije ostvareno”, ističe Antonio Zanardi Landi.

Po vašem mišljenju, kakvo rešenje bi bilo moguće za rusko-ukrajinski rat?

To očigledno zavisi od toga u kom pravcu će se rat nastaviti i ko će biti pobednik (ili manji gubitnik). Ukrajinci se hrabro bore i možda će moći da preuzmu kontrolu nad svojim bivšim teritorijama, ili dobrim delom tih teritorija. Međutim, kao što znamo, Rusi su u svojoj istoriji gubili bitke, ali često dobijali ratove. Mi smo i dalje u vrlo nestabilnoj i neizvesnoj situaciji tako da je nemoguće predvideti konačan ishod. Svakako je najbolje rešenje bilo predloženo 2014. godine – da se sačuva teritorijalni integritet Ukrajine, ali sa stepenom autonomije za regione u kojima se govori ruski jezik, kao što je to slučaj u Italiji sa regionom Trentino-Alto Adiđe, sa pravom Ukrajine da trguje i sa Rusijom i sa Evropskom unijom. Sada je, naravno, prekasno za takvo rešenje. Čitajući novine iz tog vremena, često se setim reči kontese Di Kastiljone, lepe i veoma inteligentne mlade dame (i špijuna), koja je zavela Napoleona Trećeg (i mnoge druge) da bi negovala stvar italijanskog ujedinjenja. U pismu Bizmarku, ona traži od njega da ne uvede suviše oštre uslove Francuskoj, posle rata 1870. i opsade Pariza, predskazujući da će ishod evropskog rata imati neizbežne i velike posledice za sve, pa i za pobednika!

Vi ste takođe bili ambasador Italije u Srbiji. Kako biste procenili sadašnju poziciju Srbije na evropskoj političkoj sceni?

U mom srcu gajim posebno osećanje za Srbiju. Oduvek sam bio ubeđen da Srbija ima važnu ulogu u Evropi, a pre svega u odnosima sa Italijom. Otišao sam iz Beograda 2005. i žao mi je da kažem da od tada nisam primetio nužne i odlučne korake u pravcu evropske integracije. Svi razumemo da prijem Srbije u EU zahteva jedinstven stav zemalja članica, a taj cilj je teško postići. Mi već dvadeset godina govorimo o evropskoj integraciji i bojim se da se srpski narod zasitio tih obećanja i da je počeo da razvija odbojnost prema Uniji. Stvarno se nadam da će se evropski lideri suočiti sa tim problemom i nastojati da ga reše na efikasan način. Kao što je naš ministar inostranih poslova Đani de Mikelis rekao pre trideset godina: ako Srbija ne postane članica Evropske unije, (tadašnje Evropske zajednice), Italija će biti odsečena od Balkana, a ne suprotno. To je slikovit izraz, ali on nosi dosta istine u sebi. Drugim rečima, Evropa mora da reši neka fundamentalna pitanja, gde se nalazi i kuda se kreće i da proceni da li će moći da formira nezavisni odbrambeni sistem i efektivnu zajedničku spoljnu politiku. Ako se i kada se to izbistri, sve će pasti na svoje mesto, uključujući ulazak Srbije u EU. Italija je uvek davala veliki prioritet odnosima sa Srbijom, a Beograd je uvek bio ključna diplomatska pozicija za ambasadora. Siguran sam da će ambasador Luka Gori, koji je nedavno stigao u Beograd i jedan je od vodećih diplomata u našem ministarstvu inostranih poslova, biti u stanju da se uhvati ukoštac sa budućim izazovima na najbolji mogući način.

Šta biste mogli da nam kažete o veoma problematičnom kosovskom pitanju ne samo za Srbiju već i za region?

Kosovo je vrhunski primer kriza nastalih posle Hladnog rata: one se nikada ne završavaju i imaju tendenciju da postanu permanentni događaji u mnogim delovima sveta. Italija je investirala veliki politički kapital radeći ono što su joj njeni kapaciteti omogućavali. Kao što znate, mi na Kosovu imamo najjači vojni kontingent od svih i bataljon vrlo dobro obučenih karabinijera. Italija je činila najbolje što je mogla na svakom polju saradnje, bilateralne i u kontekstu evropskog okvira i NATO-a. Nedavno su naš ministar spoljnih poslova Antonio Tajani i ministar odbrane Gvido Kroseto posetili Beograd i Prištinu u nastojanju da se pronađe rešenje i vodili razgovore sa predsednikom Vučićem i predsednicom Osmani, kao i premijerima Srbije i Kosova. Rešenje da se nađe pozitivna koegzistencija ne leži u sporazumu o registarskim tablicama ili nekim drugim manje značajnim stvarima, već u novom duhu tolerantnosti i prihvatanja pravih evropskih vrednosti. Međutim, ja istovremeno razumem koliko je težak i zahtevan ovaj izazov za pravedno rešenje za obe strane.