Trajanje je u glumačkoj profesiji mera uspeha

Bilo bi zgodno da kažem da me sa Narodnim pozorištem u Beogradu spaja zlatna, barokna nit. Ipak, za nacionalni teatar sam vezana debljim, takoreći, bračnim lancima. I to više od četiri decenije…

Iza Aleksandre Nikolić, prvakinje ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu je i te kako plodan umetnički period, a za „Politiku” je ovako besedila o sponi koja je spaja sa kućom u kojoj je ostvarila svoje glumačke kreacije, od Barbare Brukner, Irme Šinko, Pitije, Milice Miletić, do Mage, Minke, Ifigenije… Za svoj osobeni scenski izraz Aleksandra Nikolić nedavno je dobila vredno priznanje: Pečat Narodnog pozorišta u Beogradu, koji se po odluci upravnika, dodeljuje povodom posebnog doprinosa životu i radu ove kuće kulture, kojoj je naša sagovornica verna od 1980. godine.

– Ovako ide priča: završila sam FDU, uradila dve predstave, jednu u Osijeku, drugu u Somboru (Ana Gutjar, „Švabica”, L. Lazarević, reditelj M. Lazin). Za tu drugu dobila sam Sterijinu nagradu, pa je Narodno pozorište u Beogradu bacilo pogled na mene. A zagledala sam se i ja u njega, baš kao da je „mladić” zlatne kose, malo prekrupan za moje afinitete, ali sjajnog pedigrea. U familiji sve sami velikani: Miloš Žutić, Ksenija Jovanović, Ciga Jerinić, Mihailo Vitorović, sasvim mladi Predrag Ejdus i Predrag Miki Manojlović, Petar Banićević, Marko Nikolić… Uz provodadžisanje tadašnje direktorke Drame Vide Ognjenović, upriličena je svadba, počeo je naš bračni život. Uprkos povremenim nesuglasicama, brak je solidno trajao – naglašava Aleksandra Saša Nikolić i u svom duhu nastavlja:

– Kažu da je trajanje u našoj profesiji mera uspeha, ako je to tačno, onda bih mogla da budem zadovoljna. U svakom slučaju, nikada nisam zalud brojala dane.

Kristina Vučić, Majka Pintorović, Praskovja Ivanovna Drozdova, Jokasta, samo je još jedan deo scenskih junakinja koje je Aleksandra Nikolić ostvarila u nacionalnom teatru. Kako ih je gradila, iz koje dubine pozicije stvarala, kaže:

– Važna mi je priprema. Što više nabacanog materijala, pitanja o toj osobi, vremenu u kojem je živela, okolnostima, odnosima… Svaka nova uloga je „terra incognita”! Otkrivati nečiji svet, i spoljašnji i unutrašnji, to je kao iščitavanje retkih prašnjavih pergamenata. Potrebno je dosta elemenata da se sklopi mozaik, da bi dešifrovanje uspelo i postalo organski deo scenske priče, odnosno radnje. Pitala sam jednom Pecu Ejdusa kako može toliko uloga da ima na repertoaru, rekao mi je: „Brzo donosim odluke”. Znači, brzo je rešavao šta je u novoj ulozi bitno.

Ako joj je u nečemu pomoglo iskustvo, otkriva naša sagovornica, onda je to ubrzanje u postavljanju strukture uloge. To je temelj. Kad on postoji, onda je otvaranje jednostavno. A bivalo je i da se krene od krova, naglavačke, na taj način se obično ne stigne dalje od susednog sela, dodaje.

Kolomba, Marija Ksaver, Hasanaginica, Dušica, Sara, Ana Petrovna, Hedvig… svima njima, i mnogima još Aleksandra Nikolić je „osvežila” scenski krvotok.

– Svaki lik je posebna priča, svaka uloga ima i neku osnovnu karakteristiku koju glumac provlači prvo kroz sopstveno biće: krhkost, egocentričnost, koketnost, sklonost samouništenju, mentalnu superiornost, infantilnost, maštovitost, autoritarnost. Uzmimo, na primer, Kolombu u komediji „Volpone” Bena Džonsona. Ona je koketna! Mlada, udata za dosta starijeg muža. Igrao ga je Branislav Ciga Jerinić. Reditelj Ivica Kunčević mi je rekao: „Nećemo da idemo na onu banalnu priču, on mator, ona mlada i sad ona njega vara. Naprotiv, ona obožava svoga muža, on ju je svemu naučio, ali prevazišla je svog učitelja, a nema samokontrolu, pa da vidimo šta će da ispadne.” Ispala je odlična predstava, sa fenomenalnim ulogama. Ciga je bio neodoljiv. Mika Viktorović, kao matori Korbačo se bukvalno raspadao na sceni. Publika se valjala od smeha. A zadatak mu je bio, recimo, samo da pređe u ljutnji s jedne strane scene na drugu, oslanjajući se na štap…Moja Kolomba je koketirala do besvesti, ali se uvek trčeći vraćala mužu, u tome smo našli najslađe komične elemente –priča Aleksandra Nikolić, osvrnuvši se i na poetiku Laze Lazarevića, čije delo „Švabica” izdvaja kao nešto osobeno u svojoj karijeri:

– Realizaciji poetike Laze Lazarevića u Somborskom pozorištu ništa nije stajalo na putu, čak ni mi sami, sa svojim slabostima. Pametan raspored časova, scena, emocija. Koncentracija i posvećenost, ni previše, ni premalo. Sve je u toj predstavi u režiji Miloša Lazina bilo na svom mestu, sve je bilo duboko promišljeno, a lako. „I pametno i nežno” kako reče kritičar Feliks Pašić.

Kroz likove Aleksandre Nikolić ogleda se naša stvarnost. Svakoj od svojih junakinja dala je dobar deo sebe, otuda i scensko trajanje ove osobene umetnice.

– U našoj stvarnosti se otežano diše, od „daj nam sunca” do „daj nam vazduha”, tim putem otprilike batrga moja generacija. I pošla bi u revoluciju, a malo bi i pod jorgan, kao dete koje bi „rado prespavalo dane koji su počeli da se kvare i da mirišu na ustajale ribe”. Za razliku od drugih umetnosti gde dela traju godinama, vekovima, mi glumci trajemo kratko. Mi smo efemerni. Energija predstave stoji tačno između scene i gledališta, negde u vazduhu. Kao čudo i nastane i nestane: prestane kad se spusti zavesa. Tačno je da mi u pozorištu živimo dvostruko, trostruko, ali zato i umiremo isto toliko puta, nadajući se ponekom sećanju.

Danas, konstatuje, posle toliko godina posvećenosti teatru, mogla bi da ode negde van grada da gaji ruže, ili još bolje, mogla bi kreativno da poželi i ostvari ono o čemu do sada nije mogla ni da sanja:

– Zato i volim ovaj intimni trenutak, prepun je nade, obećanja, ali i druge, tamnije strane. Ta složenost je ono što me najviše privlači u likovima koje igram.