Nadoknaditi propušteno i započeti novo

Miroslav Karić jedan je od onih pregalaca u svetu kulture koji je uvek spreman da nama novinarima i zvanično i nezvanično bude pomoćnik u našim navigacijama kompleksnim koridorima istorije umetnosti, posebno one savremene. A to se danas ne sreće često. Prestižnu nagradu „Lazar Trifunović”, koja će mu biti uručena danas u podne u Galeriji „Artget” Kulturnog centra Beograda, nije dobio zbog pomenutog kvaliteta već za tekst „Studija slučaja”, objavljen u katalogu povodom samostalne izložbe Biljane Đurđević (Salon Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, od 25. marta do 23. maja 2022), ali nije nevažno istaći i tu njegovu ljudsku predusretljivost, uz nesporne stručne kvalitete koji su ga i nominovali za ovo priznanje.

Ovaj istoričar umetnosti i kustos pomenutu nagradu za doprinos kritičkom mišljenju o modernoj i savremenoj umetnosti zaslužio je jednoglasnom odlukom žirija (Darka Radosavljević Vasiljević, Stevan Vuković i Ana Ereš), koji je između ostalog obrazložio da „u svojoj monografskoj studiji Karić nudi slojevito strukturiran interpretativni okvir za razumevanje recentne umetničke prakse Biljane Đurđević, koji se temelji na poznavanju novih čitanja semantike savremenog slikarstva i njegovih transmedijskih iskoraka”.

Na naše pitanje kako je doživeo vest o nagradi, Karić kaže:

– Bio sam obradovan i prijatno iznenađen. Neizmerno sam zahvalan kolegama iz žirija koji su prepoznali moj doprinos u interpretaciji izložbe kroz tekst koncipiran fragmentarno u nizu refleksija o Biljaninoj dosadašnjoj umetničkoj praksi kao i o literarno-filozofskim referencama, istinitim i potresnim događajima važnim za uvode u teme kojima se ovom prilikom bavila. A one su više nego aktuelne, nisu vizije nekakve distopijske budućnosti nego su suočavanje sa realnošću i različitim vidovima eksploatatorskih praksi i modernog ropstva.

Karić (Beograd, 1975) od 2001. bio je na poziciji sekretara i kustosa u nezavisnoj umetničkoj asocijaciji „Remont”, od 2003. član uredničkog tima „Remont art magazine”, a bio je i višegodišnji urednik rubrike „Izložbe” u vodiču „Yellow Cab”. Učestvovao je u nekoliko umetničkih saveta i žirija različitih projekata, institucija, asocijacija i manifestacija, a od 2010. u kustoskom je timu inicijative „Fotodokumenti” i u organizacionom timu nagradnog programa „Dimitrije Bašičević Mangelos”. Član je ULUPUDS-a i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara. Dobitnik je godišnjeg priznanja ULUPUDS-a za stvaralačke rezultate u 2011. i nagrade Društva istoričara umetnosti Srbije za najbolju autorsku izložbu u 2019. Od januara 2020. radi kao kustos u Muzeju savremene umetnosti Beograd i upravo je na toj poziciji doživeo jednu od najdinamičnijih godina u karijeri, a reč je o 2022.

– Prošla godina je za mene od samog početka bila intenzivna, sa izložbama i pratećim dešavanjima i zanimljivo je da sam većinu projekata realizovao u saradnjama i ko-kustoskim angažmanima. Samo da podsetim na izložbu „Stvari vibrantne, stvari svečane” u Galeriji – legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, koju sam radio zajedno sa koleginicom Senkom Ristivojević, potom sam u istom prostoru sa kolegom Nebojšom Milenkovićem koncipirao i organizovao izložbu „Stavovi i forme” i za kraj još uvek aktuelna velika retrospektiva Mrđana Bajića u Muzeju savremene umetnosti, koja je rezultat saradnje sa koleginicima Aleksandrom Mirčić i Žaklinom Ratković. Izložba Biljane Đurđević se u tom smislu izdvaja kao solo kustoski angažman.

Godina za nama bilo je i vreme pokušaja povratka u normalu nakon dve godine poprilično poremećenog načina funkcionisanja. O svojim utiscima Karić nam priča:

– Iskustvo koje smo prošli sa pandemijom i lokdaunom još uvek je sveže i mislim da će biti potrebno da prođe neko vreme da sagledamo posledice tog iskustva na naša svakodnevna životna i profesionalna funkcionisanja. A nisu se desile male turbulencije i promene ako se setimo da su nam kuće preko noći postale novi radni prostori i kancelarije, da su se opet mnogi našli u ozbiljnoj egzistencijalnoj krizi zbog gubitka posla, da smo više nego ikad pre napravili migraciju iz realnog u virtuelno, da smo radikalno menjali postojeće navike u ponašanju i načine komuniciranja. Za nas u kulturi bio je to period velikih izazova i suočavanja sa zatvaranim muzejima, galerijama, pozorištima, koncertnim dvoranama, otkazivali su se programi i projekti ili su se prilagođavali za onlajn formate, a poseta i rad sa publikom uživo bili vrlo limitirani. Naravno, sve vreme se nametalo pitanje kako reflektovati trenutak dramatične promene sveta koji se nakon dve godine vraća u, nazovimo, normalu koja je opet donela neko dodatno, nisam siguran koliko pozitivno, ubrzanje, intenzivirala ambicije da se nadoknadi propušteno i započne nešto novo.

Kako on dalje primećuje, neizvesnosti pandemijskog života danas su zamenila geopolitička previranja i potresi sa mogućim zastrašujućim scenarijima, sve zaoštrenijim ratom, informacijama i strateškim dezorijentisanjem javnosti medijskim spinovanjima, relativizacijom svakog oblika nasilnosti političke i ekonomske moći ili potpunim ignorisanjem gorućih problema. Jedan od njih je i pitanje ugroženosti životne sredine, jedan od prioriteta opstanka ljudskog društva.

Ali ni u takvoj realnosti naš sagovornik nema nameru da posustane.

– Ova godina neće biti ništa manje dinamična od prethodne jer me očekuje realizacija nekoliko projekata u sva tri muzejska prostora. Trenutno sam fokusiran na izložbe čije je otvaranje predviđeno u narednim mesecima. To je samostalna postavka Vesne Perunović u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića i postavka kao plod saradnje sa koleginicom Mišelom Blanušom, gde će grupa savremenih stvaralaca sa lokalne scene biti u svojevrsnom dijalogu sa delima iz muzejskih zbirki i u refleksiji nasleđa socijalno-angažovane umetnosti međuratnog perioda 20. veka.