Alajbegov fond

Pojmove socijalna zaštita, zdravstveno osiguranje i slične građani najčešće mešaju, uz veliku „pomoć” političara, koji ih iz nekih razloga „zamute”. Hvala pre svega „Politici” što je u poslednje vreme posvetila dosta prostora ovoj temi, a posebno izdvajam dopis gospodina Keča Pera, objavljen 30. decembra u rubrici Među nama, u kojem je autor veoma stručno objasnio ove pojmove. Posle ovog teksta u „Politici” i RTS 1 je 5. januara u udarnom terminu prikazao polemiku nekoliko aktera na istu temu. Želim da sve te diskusije dopunim s nekoliko primera koji će doprineti boljem razumevanju pojma penzioni fond, kako za generacije penzionera, tako i za buduće penzionere.

Nekada se zaposlenima nije mogao isplatiti lični dohodak (LD) bez prilaganja uplatnica overenih od Službe društvenog knjigovodstva (SDK) kao dokaza da su izmirene sve zakonom predviđene obaveze o LD (doprinosi za PIO, zdravstveno osiguranje, stambenu izgradnju...). SDK je odavno ukinut, ali sada čitamo da neka preduzeća mesecima te doprinose ne uplaćuju radnicima, a daju im LD. „Neko” je valjda odobrio da se te obaveze zaobiđu.

Nije država tek nedavno prvi put „zagrabila” pare iz penzionog fonda, ovog puta na osnovu Zakona o privremenom umanjenju penzija. Prvi put je to bilo sedamdesetih godina prošlog veka, kad je zatrebalo para za Sava centar. Zatim i kad je zatrebalo za izgradnju druge trake auto-puta Beograd–Niš. A to je samo ono što je bilo obnarodovano.

U međuvremenu, penzioni fond je postao „Alajbegov fond”. Skoro da nema vlasti – a često su se smenjivale – kojoj nije bilo neophodno za zagrabi iz tog fonda. Tu su se permanentno slivale velike pare koje su uzimane beskamatno, ali i bespovratno. Takvi fondovi postoje svugde u svetu. I tamo se novac uzima iz njih, ali uz obavezno vraćanje i kamatu ili se ulaže u poslove koji će ih uvećati. Kod nas to izgleda ovako: zbog političkih ambicija donese se odluka, na primer, o gradnji Sava centra, auto-puta, bezbroj lečilišta ili hotela (da pare donesu dobit), a onda se to „ustupi” ili proda nekoj privatnoj firmi pod povoljnim uslovima ili pod čuvenim „ostalo po sporazumu”. Jedno takvo lečilište u Mataruškoj banji već 35 godina čeka svog „kupca” da ga završi i odredi mu namenu. Tako dobijene pare idu u državne fondove, ali ne u Fond penzijskog i invalidskog osiguranja, a iz štampe saznajemo da su u poslednje vreme iz upravljanja njime penzioneri isključeni. Zamislite sada, samo na ovom primeru, koliko bi se za tih 35 godina novca slilo u Fond PIO, samo od kamate na one pare uzete iz njega. A šta bi bilo s prihodom od Sava centra, putarinama od auto-puta? Kad je reč o poslednjem „dobrovoljnom” uzimanju para (nije greška, pisalo se da to penzioneri „dobrovoljno daju”) iz Fonda PIO, još se ćuti o vraćanju.

Evo još jednog primera problema s kojima se suočavaju penzioneri. Oni koji su pravo na penziju stekli posle raspada Jugoslavije, a imaju deo radnog staža (u Srbiji) za firme iz drugih republika, dobijali su rešenja za penziju s umanjenjem ako su prelazili republički limit Srbije. Po potpisivanju dogovora sa bivšim republikama očekivali su i povećanje svojih penzija. Odgovor (npr. iz Slovenije), glasio je: Zbir naše i srpske penzije, prema postignutom dogovoru, ne može biti sada veći od penzije koju ste do sada primali od PIO Srbije. Mislite da oni nisu znali za taj „limit”?

Toliko o Ustavom zagarantovanom pravu, o sprovođenju tih prava i brizi za najstariju populaciju i praktično vraćanju novca koji je građanima uziman od plata za sve vreme radnog staža, bez ikakvog uticaja na raspolaganje njime. Bilo bi interesantno napraviti analizu: koliko procenata građana dočeka neki vid penzije, koliko njih ima benificirani radni staž, prvenstveno u proizvodnim i neproizvodnim delatnostima (nije isto biti rudar i šalterski radnik u MUP-u).

Na kraju, voleo bih da saznam koliko je slučajeva zaštite ustavnih prava građana, kad je reč o penzijama, do sada pokrenulo naše pravosuđe, samostalno, po službenoj dužnosti o zaštiti Ustava kao najvišeg zakona zemlje.

Dušan Milenković,

penzioner, Beograd