Алајбегов фонд

Појмове социјална заштита, здравствено осигурање и сличне грађани најчешће мешају, уз велику „помоћ” политичара, који их из неких разлога „замуте”. Хвала пре свега „Политици” што је у последње време посветила доста простора овој теми, а посебно издвајам допис господина Кеча Пера, објављен 30. децембра у рубрици Међу нама, у којем је аутор веома стручно објаснио ове појмове. После овог текста у „Политици” и РТС 1 је 5. јануара у ударном термину приказао полемику неколико актера на исту тему. Желим да све те дискусије допуним с неколико примера који ће допринети бољем разумевању појма пензиони фонд, како за генерације пензионера, тако и за будуће пензионере.

Некада се запосленима није могао исплатити лични доходак (ЛД) без прилагања уплатница оверених од Службе друштвеног књиговодства (СДК) као доказа да су измирене све законом предвиђене обавезе о ЛД (доприноси за ПИО, здравствено осигурање, стамбену изградњу...). СДК је одавно укинут, али сада читамо да нека предузећа месецима те доприносе не уплаћују радницима, а дају им ЛД. „Неко” је ваљда одобрио да се те обавезе заобиђу.

Није држава тек недавно први пут „заграбила” паре из пензионог фонда, овог пута на основу Закона о привременом умањењу пензија. Први пут је то било седамдесетих година прошлог века, кад је затребало пара за Сава центар. Затим и кад је затребало за изградњу друге траке ауто-пута Београд–Ниш. А то је само оно што је било обнародовано.

У међувремену, пензиони фонд је постао „Алајбегов фонд”. Скоро да нема власти – а често су се смењивале – којој није било неопходно за заграби из тог фонда. Ту су се перманентно сливале велике паре које су узимане бескаматно, али и бесповратно. Такви фондови постоје свугде у свету. И тамо се новац узима из њих, али уз обавезно враћање и камату или се улаже у послове који ће их увећати. Код нас то изгледа овако: због политичких амбиција донесе се одлука, на пример, о градњи Сава центра, ауто-пута, безброј лечилишта или хотела (да паре донесу добит), а онда се то „уступи” или прода некој приватној фирми под повољним условима или под чувеним „остало по споразуму”. Једно такво лечилиште у Матарушкој бањи већ 35 година чека свог „купца” да га заврши и одреди му намену. Тако добијене паре иду у државне фондове, али не у Фонд пензијског и инвалидског осигурања, а из штампе сазнајемо да су у последње време из управљања њиме пензионери искључени. Замислите сада, само на овом примеру, колико би се за тих 35 година новца слило у Фонд ПИО, само од камате на оне паре узете из њега. А шта би било с приходом од Сава центра, путаринама од ауто-пута? Кад је реч о последњем „добровољном” узимању пара (није грешка, писало се да то пензионери „добровољно дају”) из Фонда ПИО, још се ћути о враћању.

Ево још једног примера проблема с којима се суочавају пензионери. Они који су право на пензију стекли после распада Југославије, а имају део радног стажа (у Србији) за фирме из других република, добијали су решења за пензију с умањењем ако су прелазили републички лимит Србије. По потписивању договора са бившим републикама очекивали су и повећање својих пензија. Одговор (нпр. из Словеније), гласио је: Збир наше и српске пензије, према постигнутом договору, не може бити сада већи од пензије коју сте до сада примали од ПИО Србије. Мислите да они нису знали за тај „лимит”?

Толико о Уставом загарантованом праву, о спровођењу тих права и бризи за најстарију популацију и практично враћању новца који је грађанима узиман од плата за све време радног стажа, без икаквог утицаја на располагање њиме. Било би интересантно направити анализу: колико процената грађана дочека неки вид пензије, колико њих има бенифицирани радни стаж, првенствено у производним и непроизводним делатностима (није исто бити рудар и шалтерски радник у МУП-у).

На крају, волео бих да сазнам колико је случајева заштите уставних права грађана, кад је реч о пензијама, до сада покренуло наше правосуђе, самостално, по службеној дужности о заштити Устава као највишег закона земље.

Душан Миленковић,

пензионер, Београд