Vatrogasac „vežba” život u „civilki”
Umesto da svako jutro ili često i u ponoć oblači vatrogasnu uniformu, Miloš Majstorović, nekadašnji komandant Vatrogasno-spasilačke brigade Beograd posle 31 godine rada „uvežbava” život u „civilki”, odnosno u penziji. Iza njega su godine iskustva kako na terenu tako i na poslovima organizacije rada jedne od najpotrebnijih i najiskusnijih službi u prestonici.
U vatrogasne redove ušao je sa 24 godine, nakon završene više tehničke škole u Novom Sadu.
– U vreme kada sam postao vatrogasac naš status nije bio povoljan, zbog čega su se ljudi retko odlučivali za ovu profesiju. Jedino oni koji su imali nekog bliskog u ovoj branši znali su o čemu je ovde reč i kakav je ovo posao. Meni su „putokaz” bili prijatelji i rođaci, ali sam dolaskom u Vatrogasnu brigadu Beograd i ja bukvalno počeo od nule – rekao je Majstorović.
Rođeni Zemunac je prve vatrogasne korake napravio u stanici na Voždovcu. Tu je proveo sedam godina kao vatrogasac i postao komandir odeljenja. Na dan NATO bombardovanja Srbije prešao je u brigadu u Ulici Mije Kovačevića, gde je postavljen za pomoćnika šefa smene.
– Tu sam radio pri štabu koji je rukovodio svim intervencijama u gradu. Bilo je kompleksno i veliko iskustvo. Za razliku od vatrogasaca iz ostalih vatrogasnih službi ne samo u Evropi, već i šire, mi smo gasili požare koje oni nikada neće videti ili će možda to iskustvo imati jednom u karijeri. Svakodnevno, za 77 dana, mi smo imali požare, što takozvane blokovske, što one gde su gorele opasne materije... Radili smo i pod udarima bombi. Naši momci bili su u Generalštabu u Nemanjinoj kada je po drugi put NATO avijacija gađala taj objekat. Tada, srećom, niko naš nije stradao, ali je povređeno 13 kolega, a šteta na opremi bila je ogromna – priča Majstorović.
Štab je vodio računa o tome koji bi objekti mogli biti bezbednosno interesantni pa su vatrogasci u roku od nekoliko minuta nakon bombardovanja kretali u gašenje.
Tri godine nakon toga Majstorović se vratio svojoj „prvoj ljubavi” – vatrogasnoj stanici na Voždovcu gde je postao komandir čete i vodio smenu od oko tridesetak ljudi.
– Bilo je to neprocenjivo iskustvo jer se radilo o većim intervencijama. To je nešto što svaki vatrogasac mora da prođe da bi video koliko je teško odgovarati za ljude. Posao vatrogasca je težak, najopasniji, ali što se čovek penje na više radno mesto veći je strah za ljude na terenu – ističe on.
Posle 2008. godine vraća se u Ulici Mije Kovačevića kao šef smene, na radno mesto koje je operativno najodgovornije u gradu. Na tom mestu se u jednoj smeni rukovodi „celim gradom”, odnosno sa 18 vatrogasnih jedinica.
– Na ovom mestu se mnogo nauči, ali i pokaže znanje u organizaciji, rukovođenju i radu sa vatrogascima na terenu. To mi je možda bio i najdraži period u karijeri – priča on.
Koliko su naši vatrogasci i u Beogradu i u Srbiji dobri pokazale su intervencije u Grčkoj, Albaniji, Republici Srpskoj, Makedoniji... Njihovo znanje zasniva se na iskustvu stečenom na terenu. Iako je to neprocenjivo, ono što je važno jeste da se vatrogasci usavršavaju i na drugi način.
– Bilo bi dobro da se formira jedna visokoobrazovna ustanova gde bi znanje sticali vatrogasci profesionalci, jer mi ne gasimo samo požare. Mi smo tu kada se jave bilo kakvi značajni problemi. To svi u okruženju imaju osim nas – napominje on.
U penziji je tek petnaestak dana pa se mnogi nisu navikli da je u „civilki”, bez uniforme.
– Ne mogu ljudi da me prepoznaju... Ali ja se polako navikavam. Jer ne treba čovek da radi samo ono što zna. Uljuljka se. Ovo je prilika da radim nešto drugo, ali ću ostati sa vatrogascima na vezi i ako im treba neka pomoć ja sam uvek tu. Drago mi je što je iza mene ostao dobar tim, koji garantuje da će Vatrogasna brigada Beograda raditi dobro, odnosno bolje nego do sada – kaže Majstorović i uz osmeh dodaje da se njegovom odlasku u penziju raduje porodica, najviše supruga.
– Mislim da niko nema srećniji od nje jer sada zna da sam tu i da može da se osloni na mene – kaže on.
U svojoj karijeri Miloš Majstorović dobio je veliki broj nagrada.
– Nisu to moje lične nagrade, već nagrade mojih kolega. Jer čovek ne postoji ako iza sebe nema tim. Ja sam bio samo jedan mali deo Vatrogasne brigade Beograda koju čini 730 vatrogasaca i svi su oni za nagrade zaslužni mnogo više nego ja – ističe Miloš Majstorović.
Gasili ogromne cisterne u plamenu
Jedna od intervencija koja je Milošu Majstoroviću ostala urezana u sećanje dogodila se u Obrenovcu na pretakalištu tečnog naftnog gasa. Tu su se zapalile dve velike cisterne od po petnaestak tona.
– Gorele su i cisterne, ali i plinske boce oko njih. Bile su toliko zagrejane da je pedesetak boca eksplodiralo. Upali smo u tu vatru i uspeli da „ohladimo” cisterne koje su plamtele. Vatra, srećom, nije prodrla u njihovu unutrašnjost. I sada razmišljam da li smo postupili kako treba, da li smo bili suviše hrabri. Ali, da smo pustili da te velike cisterne eksplodiraju, pitanje bi bilo šta bi sve i u kom obimu oko njih bilo sprženo. U Obrenovcu sam bio i kada su krenule poplave. Nedajbože da se to ponovi. Međutim, upravo tada je data velika pomoć u razvijanju Sektora za vanredne situacije jer se videlo koliko je ova služba potrebna – istakao je on.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
