Joga, dozlaboga!

Ako neko poželi da vežba jogu, može li istezati leđa, vezivati ruke u čvor i uskladiti ritam disanja, obavljajući te smešne pokrete na prostirci, a da pri tom vidi sve svece – od Svetog Nikole do Svetog Jovana? Moja koleginica tvrdi da može. Ode na jogu, valjda je smiruje i opušta mišiće, a onda sprema sarme i kolače za slavu. Tvrdi, ostala je, bez ikakve sumnje i skepse, prava pravoslavka.

Kako sam inače potpuno zatucan po pitanju telesnih vežbi, pod kojima podrazumevam isključivo igranje fudbala, basketa i šetanja kučeta, mada moja žena tvrdi da bi mi veliko kućno spremanje isteglo svaki mišić, ja i dalje ostajem pri tvrdnji da mi takva aktivnost izgleda jeretička. Usisivač je za mene đavolja rabota, sa onim užasnim zvucima koje ispušta. Tako sam ostao zilotski dosledan. Dakle, držim se lopte i povoca.

Da se razumemo, nemam ništa protiv joge, ali sama pomisao na estetski čin mog vežbanja na prostirci bila bi krajnje smešna i porazna kako po mene, tako i po prisutne. Jednostavno, to smatram gubljenjem vremena, koje, pritom, duboko zadire u moju duhovnost. Naime, crkao bih od smeha pri pomisli da postajem čovek guma na nekakvom peškiru. Tako sam iz nehata postao dosledni i bezgrešni pravoslavac. Možda se kandidujem i za neki orden SPC, ali kako je opšte poznato da mi je Porfirije drug, a uzgred, on je i njegova svetost, time bi došlo do konflikta interesa. Rekoh i spasih dušu. Amin!

Kako me je i ranije, davno pre saopštenja SPC u kojem se joga smatra nespojivom sa pravoslavnim hrišćanstvom, moj tradicionalizam sprečavao da joj se posvetim, pokazao sam da, vaistinu, umem da pronađem svoj duhovni mir. Nego, nešto drugo me privuklo u više nego zabavnoj polemici u vezi s jogom, koja je, da prevedem, još jedno u nizu sitnih koškanja između vrha SPC i njenog nestašnog episkopa Grigorija. On je ispoljio izvesne simpatije prema ovom vidu telesnog vežbanja, a vrh SPC je pojasnio u pet tačaka zbog čega pravoslavni vernici ne bi trebalo da prihvate tu dalekoistočnu praksu čije vežbe ulaze u strukturu hinduizma. Zaključak: bolje da u Crkvi odmeravaju snage u vezi s jogom nego u vezi s Kosovom, kada nam je potreban ne samo svetovni nego i duhovni konsenzus.

Doduše, treba biti pošten. Naša Crkva je, upozoravajući na duhovna skretanja na prostirci, naglasila da poštuje svačiji religijski izbor. Ali, ono što mi je privuklo pažnju jeste to da je pilates, recimo, sasvim prihvatljiv za pravoslavne vernike. Šta sve neće da se smisli za pogubljenog savremenog čoveka? Da se čovek prekrsti.

Pilates, valjda, takođe leči stres, ravna stomak, jača mišiće i gipkost, a radi se i s loptama. Ali, ne šutiraju se na gol, niti ubacuju u koš, suviše su velike, nego se polaznici valjaju ili skaču po njima, a onda trče za njima. Tako sam shvatio. Sačuvaj me bože, ali vidim da je moderno, i još u pravoslavnom duhu.

Kako je joga postala pomodna stvar zapadnog iscrpljenog čoveka, a grešna aktivnost za nešeg aktivistu? Zapadnjak je pošao na istok, da potraži spas u učenjima različitih gurua, dok smo se mi baškarili u đavolskom samoupravnom socijalizmu. Naš, od vere odvojen čovek, duhovni mir tražio je u okopavanju bašte po vikendicama.

Zapadni eksploatisani čovek, naročito u vreme hipika kojima je dosadilo da rintaju u detroitskim čeličanama i ratuju po vijetnamskim džunglama za zlobne vlasnike kapitala, u eksploziji oslobađanja i rađanja mirovnih pokreta, masovno je, kao dete cveća, krenuo u hodočašća po Indiji. Dočekali su ga promućurni gurui skloni prvobitnoj akumulaciji kapitala i veoma brzo su opčinili Amerikance, a naročito njihove holivudske zvezde svojom filozofijom, mantrama i jogom, egzotičnim izgledom, pa su mnogi postali bogatiji od svojih prebogatih klijenata. Joga se posle Amerike proširila i na Evropu. Šta tu ima loše? Baš ništa. Biznis ne poznaje granice.

Kada je na ove prostore uvedena demokratija, a naš čovek oslobođen vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, odmah je video svog boga. Crveni antihristi su želeli da ga ubiju, ali nije im išlo od ruke, a oni koji su došli, otvorili su pravoslavne hramove i naš čovek se vratio svojoj veri.

Ali, kako je epoha globalizacije zbrisala sve granice, način života našeg oslobođenog čoveka postao je identičan životu roba kapitala i mantri potrošačkog društva: radi, kupuj, zadužuj se da bi još više radio i kupovao. U međuvremenu spavaj, ako stigneš. Kako da se takvi vernici osećaju duhovno uspravni, ako ih bole leđa i pod stalnim su stresom od tolikog rintanja za male pare? Uloga SPC i tradicionalne porodice je nesumnjivo lekovita. Uglavnom pozovete staru majku i svevišnjeg kad vas nešto zaboli, ali našem savremenom čoveku je očigledno potrebno još nešto. Zato su teretane, fitnes-centri, joga, pilates, ima još toga, ne mogu da se setim, postali utočišta za oblikovanje tela i misli.

Vernicima je poslata poruka. Ako ste baš zapeli, vežbajte jogu, ali znajte da je nespojiva sa pravoslavnim hrišćanstvom. U argumentaciji naša Crkva se poslužila i „Njujork tajmsom”. Njihov novinar Vilijam Broud je u tekstu pre desetak godina napisao članak „Kako joga može upropastiti vaše telo”, čime je dovedeno u pitanje uglavnom uvreženo mišljenje da je to najsavršeniji sistem telesnih vežbi.

Šta predviđam? Da će našeg tradicionalno tvrdoglavog muškarca i ženu ova neobična polemika samo još više zainteresovati kako za jogu, tako i za pilates. Ne dolazi li teza o zabranjenom voću iz Biblije?

Ali, kako nisam bio lenj, pomalo sam istraživao kako je nastao poželjniji model vežbanja. Tvorac pilates vežbi je izvesni Jozef Pilates, vrhunski atleta koji se vodio antičkim idealom zdravog tela i duha. Pored izučavanja vežbanja starih Grka i Rimljana, poznavao je i istočnjačke sisteme treninga kao što su joga i zen, što će reći da je stvorio sistem vežbi u koji su se ipak ušunjali i tragovi istočnjačkih kultova.

Za pravoslavno čistu dušu je, izgleda, najsigurnije da prošeta do crkve. Što duža šetnja, to bolje za zdravlje. Kome nije do šetnje, neka vozi bicikl. A joga, dozlaboga!