Petar Božović: Moj zadatak je bio da idem po „Politiku”

Sa „Politikom” sam se susreo još u ranom detinjstvu. Iz mog sela pored Kolašina, iz naše kuće tačno se videlo kada dolazi pruga – tako su zvali taj zeleni autobus koji je imao stepenice. U jednom njegovom delu bio je prtljažnik u kojem su bile novine. Moj zadatak je bio da idem po „Politiku”.

Prolazile su godine, a moj život s ovim novinama se nastavlja i dalje. Sećam se da su me u Ateljeu 212 gledali stariji glumci kako dolazim ujutro, nosim svoj primerak „Politike”, trouglasti jogurt i parče hleba, to mi je bio doručak. I onda otvaram „Politiku” da vidim šta donosi toga jutra. Naravno, to je mojim kolegama bilo izazovno.

Da bi mi malo kvarili užitak, često su mi dobacivali: „Je li, Pero, mogu li da pogledam novine?” Uvek sam izbrojao jedan, dva, tri… pa im odgovarao: „Kako da ne!” I onda su me odučili da tako dolazim sa novinama u pozorište.

„Politiku” sam doživeo kao jedan od prvih nasrtaja na stubove našeg društva, od moćnika koji su mnogo toga uradili da takav list uzmu pod svoje, koji je znak državnosti Srbije pravljen prema „Mondu” ili „Špiglu”… koji ne mogu nikako da se promene osim vojnom diktaturom.

Sa „Politikom” se tačno znalo gde smo, na čemu smo, osećao sam šta se dešava sa mojom zemljom. Kada su na prvim stranicama počele da izlaze sitne, kriminalističke vesti koje su možda tek za neku petu stranu, pitao sam se šta se to dešava… Jedno vreme sam zazirao od svih novina, pa i od „Politike”, samo sam je kupovao subotom zbog Kulturnog dodatka, međutim, i tu sam se kao pojedinac naljutio, imam pravo da se ljutim na ono sa čime sam počeo da živim.

Imao sam i kolumnu jedno vreme, tu je sve bilo u redu što se naše saradnje tiče. „Politika” je poznata po kulturnim sadržajima, želim da traje još mnogo godina i decenija.

Petar Božović, glumac