Goranu Petroviću uručen „Beogradski pobednik”

Književnu nagradu „Beogradski pobednik” juče je u Biblioteci grada Beograda Goranu Petroviću uručila Jasmina Ninkov, direktorka ove institucije kulture, za roman „Papir sa vodenim znakom”, u izdanju „Lagune”. Ovo priznanje sastoji se od statue „Beogradskog pobednika”, koja je rad akademskog vajara Zorana Kuzmanovića, diplome i novčanog iznosa od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

O nagrađenoj knjizi govorio je prof. dr Predrag Petrović, predsednik žirija, koji je odlučivao o dobitniku, istakavši da se „Papir sa vodenim znakom” Gorana Petrovića izdvojio svojim poetičkim i stilskim osobenostima i da je autor, odlučivši da radnju romana smesti u renesansu, nadovezujući se na svoja pripovedačka opredeljenja, uspeo da aktivira žanrovske i smisaone obrasce koji su bili zastupljeni upravo u ovoj umetničkoj epohi: grotesku, burlesku, parabolu kao i bokačovsku lascivnost. Takođe, prof. dr Petrović je zapazio da iako je priča smeštena u doba renesanse, ona se može čitati kao alegorija i dijalog sa našim vremenom, a da je ovaj roman jedinstven, ne samo u našoj književnosti, po tome što je njegov glavni junak upravo papir. Tako je autor postavio pitanja o problemu stvaralaštva, cenzure i autocenzure, o tome šta se piše i šta sve hartija može da istrpi, zaključivši da hleb i rukopis istome služe – duševnoj hrani. Prema Petrovićevim rečima, i sam opisani proces stvaranja papira, od ostataka nečijih života, otvara priče o sudbinama različitih junaka, koje uveliko prevazilaze epohu renesanse u Italiji.

– Nalik na jednog od likova, umetnika vitraža, koji iskrvari da bi uglavio poslednji deo svog mozaika, tako se slažu svet i vizija „Papira sa vodenim znakom” – rekao je prof. dr Predrag Petrović.

O potrebi za pričom i pripovedanjem govorio je zatim laureat Goran Petrović, inspirisan književnom večeri koju je imao u biblioteci u Kučevu, u predvorju Homolja, posetivši i živopisnu pećinu Ravništarku. Hodeći tim opasnim i skliskim terenom, i sledeći svoje ljubazne vodiče, stalno je imao na umu fenomen pripovedanja, a gledajući stalaktite i stalagmite, sličan svojim junacima stvaraocima u renesansi, postavljao je sebi pitanja o tome šta bi i ova pećina bila bez priče o njoj.