Sma­nje­na ka­zna okri­vlje­nom za zlo­čin nad Sr­bi­ma

Hu­se­in Mu­ja­no­vić, ne­ka­da­šnji pri­pad­nik oru­ža­nih sna­ga Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ji je pre­su­dom Ape­la­ci­o­nog su­da u Be­o­gra­du pra­vo­sna­žno osu­đen na če­ti­ri i po go­di­ne za­tvo­ra zbog rat­nog zlo­či­na nad ci­vil­nim sta­nov­ni­štvom, usko­ro će iza­ći na slo­bo­du. Iako je dva pu­ta u pr­vo­ste­pe­nom po­stup­ku pred ve­ćem za rat­ne zlo­či­ne Vi­šeg su­da u Be­o­gra­du osu­đen na de­set go­di­na (u sep­tem­bru 2021. i u ma­ju 2022), dru­go­ste­pe­ni sud je obe pre­su­de uki­nuo, otvo­rio pre­tres i do­neo ko­nač­nu pre­su­du.

Mu­ja­no­vić je uhap­šen u ju­lu 2018. na gra­nič­nom pre­la­zu iz­me­đu Sr­bi­je i BiH i od ta­da se na­la­zi u pri­tvo­ru. S ob­zi­rom na to da se u pri­tvo­ru na­la­zi go­to­vo če­ti­ri i po go­di­ne, on će u po­ne­de­ljak, 31. ja­nu­a­ra 2023. bi­ti pu­šten sa iz­dr­ža­va­nja ka­zne.

Po­seb­nu pa­žnju u slu­ča­ju „Hra­sni­ca” za­slu­žu­je či­nje­ni­ca da je op­tu­žni­com Tu­ži­la­štva za rat­ne zlo­či­ne, Mu­ja­no­vić bio op­tu­žen, ali ne i osu­đen, za pre­bi­ja­nje na smrt še­sto­ri­ce srp­skih ci­vi­la. U op­tu­žni­ci se na­vo­di da je on u no­ći iz­me­đu 2. i 3. av­gu­sta 1992. go­di­ne, na­re­dio da se gru­pa za­tvo­re­ni­ka iz­ve­de iz atom­skog sklo­ni­šta i tu­če i da je, usled za­do­bi­je­nih po­vre­da, njih še­sto­ro pre­mi­nu­lo. I pr­vom i dru­gom pr­vo­ste­pe­nom pre­su­dom, ne­ka­da­šnji pri­pad­nik oru­ža­nih sna­ga BiH je ogla­šen kri­vim.

Pri­li­kom uki­da­nja pre­su­de, ape­la­ci­o­nim re­še­njem, iz­me­đu osta­log, na­lo­že­no je da se u po­nov­nom po­stup­ku is­pi­ta­ju sve­do­ci ko­je je od­bra­na pred­lo­ži­la, a pro­tiv ko­jih je u BiH po­kre­nut po­stu­pak za isto kri­vič­no de­lo. Ape­la­ci­o­ni sud ni­je po­ve­ro­vao u is­kaz sve­do­ki­nje ko­ja je pre­ži­ve­la naj­ve­će stra­ho­te u lo­go­ru Hra­sni­ca, u ko­jem je ka­za­la da je lič­no Hu­se­in Mu­ja­no­vić pro­zi­vao ci­vi­le, na­kon če­ga su oni vo­đe­ni u atom­sko sklo­ni­šte i tu­če­ni do smr­ti. Sve­do­ki­nja je u lo­go­ru Hra­sni­ca bi­la sa ma­lo­let­nim si­nom ko­ji je na­kon stra­ho­ta ko­je su do­ži­ve­li on i maj­ka, iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo.

Da je okri­vlje­ni Mu­ja­no­vić na­re­đi­vao N. N. pri­pad­ni­ci­ma pri­tvor­ske stra­že da za­tvo­re­ni­ke no­ću iz­vo­de iz će­li­ja i od­vo­de u atom­sko sklo­ni­šte i ta­mo ih pre­bi­ja­ju i mu­če, na­no­se ve­li­ke pat­nje i po­vre­de te­le­snog in­te­gri­te­ta, pro­iz­i­la­zi iz is­ka­za sve­do­ka, sa­da po­koj­nih Mir­ka Vu­ko­vi­ća, Ob­ra­da Mi­lo­vi­ća, Du­ša­na Sta­ni­ća, Mi­la­na Me­di­ća, Slo­bo­dan­ke Mla­dić.

Ob­rad Mi­lo­vić je još 1994. go­di­ne pred is­tra­žnim su­di­jom is­pri­čao šta je ra­dio Mu­ja­no­vić, a osta­lih pe­to­ro sve­do­ka je na glav­nom pre­tre­su ja­sno i ne­dvo­smi­sle­no go­vo­ri­lo o na­red­ba­ma Mu­ja­no­vi­ća.

Raz­ma­tra­ju­ći žal­be ko­je su na dru­gu pr­vo­ste­pe­nu pre­su­du pod­ne­li tu­ži­lac za rat­ne zlo­či­ne, okri­vlje­ni i nje­gov bra­ni­lac, Ape­la­ci­o­ni sud ih je, ka­ko se na­vo­di u pi­sa­nom ot­prav­ku, de­li­mič­no usvo­jio i pre­i­na­čio ka­znu.

Od­lu­kom dru­go­ste­pe­nog su­da, Mu­ja­no­vić je ogla­šen kri­vim da je od 8. ju­la do 15. ok­to­bra 1992. za vre­me oru­ža­nog su­ko­ba, ko­ji se vo­dio na te­ri­to­ri­ji BiH, kao uprav­nik voj­nič­kog lo­go­ra u Hra­sni­ci, srp­skim za­ro­blje­ni­ci­ma na­no­sio ve­li­ke du­šev­ne pat­nje i oma­lo­va­ža­vao ih, dr­že­ći ih u uslo­vi­ma ne­do­stoj­nih čo­ve­ka.

Me­đu­tim, iz na­vo­da obra­zlo­že­nja pra­vo­sna­žne pre­su­de, mo­že da se za­klju­či da Mu­ja­no­vić ni­je ogla­šen kri­vim ni za pri­tva­ra­nje srp­skih ci­vi­la, ni za pre­bi­ja­nje sa smrt­nim po­sle­di­ca­ma.

– Ape­la­ci­o­ni sud je, de­li­mič­nim usva­ja­njem žal­bi okri­vlje­nog i nje­go­vih bra­ni­la­ca, iz­o­sta­vio iz či­nje­nič­nog opi­sa op­tu­žni­ce pro­tiv­za­ko­ni­to za­tva­ra­nje na­la­ze­ći da u kon­kret­nom slu­ča­ju ne­ma do­ka­za da je okri­vlje­ni, u in­kri­mi­ni­sa­nom pe­ri­o­du, kao uprav­nik voj­nič­kog pri­tvo­ra u Hra­sni­ci pred­u­zeo rad­nju pro­tiv­prav­nog za­tva­ra­nja oko 30 srp­skih ci­vi­la. Ta­ko­đe, Ape­la­ci­o­ni sud je na­šao i da do­ka­zi­ma iz­ve­de­nim to­kom ovog kri­vič­nog po­stup­ka ni­je mo­glo da se ne­sum­nji­vo za­klju­či ni da je okri­vlje­ni iz­dao na­red­bu da se za­tvo­re­ni­ci pre­bi­ja­ju i mu­če, te da je na­neo po­vre­de te­le­snog in­te­gri­te­ta ošte­će­ni­ma M. V. i S. P. – pi­še u pre­su­di dru­go­ste­pe­nog su­da.

Mu­ja­no­vić je, pro­iz­i­la­zi iz pra­vo­sna­žne pre­su­de, ogla­šen kri­vim jer ošte­će­ni­ma u za­ro­blje­ni­štvu ni­je obez­be­dio mi­ni­mal­ne ži­vot­ne uslo­ve. Dr­žao ih je za­tvo­re­ne u ga­ra­ža­ma ko­je su pre­gra­đi­va­ne ta­ko da su od jed­ne pra­vlje­ne dve. Pro­sto­ri­je ni­su ima­le pro­zo­re, le­ža­je, ni dru­gi in­ven­tar, a za­ro­blje­ni srp­ski ci­vi­li spa­va­li su na be­to­nu, bez po­kri­va­ča. Po­što ni­su ima­li to­a­let, nu­ždu su oba­vlja­li u li­me­nu kan­tu.

Ni­su ima­li ni sla­vi­nu sa te­ku­ćom vo­dom, a dnev­no su do­bi­ja­li sa­mo jed­nu fla­šu vo­de po za­tvor­skoj će­li­ji. Za­ro­blje­ni­ci­ma je da­van je­dan, naj­vi­še dva obro­ka u to­ku da­na, a oni su bi­li mi­ni­mal­ni – 12 ili 13 ka­ši­ka teč­no­sti i kri­ška hle­ba po oso­bi. Zbog to­ga su srp­ski ci­vi­li sve vre­me bi­li glad­ni i žed­ni, a Mu­ja­no­vić im ni­je pru­žio ni osnov­nu zdrav­stve­nu za­šti­tu.

– Po na­la­že­nju Ape­la­ci­o­nog su­da, sa­dr­žaj­na, su­štin­ska i upo­red­na ana­li­za do­ka­za iz­ve­de­nih to­kom ovog po­stup­ka, do­vo­di do ne­sum­nji­vog za­ključ­ka da je van ra­zum­ne sum­nje do­ka­za­no da je okri­vlje­ni, od 8. ju­la do 15. ok­to­bra 1992. go­di­ne, bio uprav­nik voj­nič­kog pri­tvo­ra u Hra­sni­ci, te da je pre­ma pri­tvo­re­nim ci­vi­li­ma ne­čo­več­no po­stu­pao jer im ni­je obez­be­dio ele­men­tar­ne ži­vot­ne uslo­ve – na­vo­di se u od­lu­ci su­da.

Pri­li­kom do­no­še­nja od­lu­ke o kri­vič­noj sank­ci­ji, Ape­la­ci­o­ni sud je od olak­ša­va­ju­ćih okol­no­sti na stra­ni okri­vlje­nog imao u vi­du da je reč o po­ro­dič­nom čo­ve­ku ko­ji do sa­da ni­je osu­đi­van, dok je od ote­ža­va­ju­ćih ce­nio okol­no­sti pod ko­ji­ma je kri­vič­no de­lo iz­vr­še­no, da je svo­jim ra­ni­jim uspe­šnim rad­nim is­ku­stvom na istim po­slo­vi­ma tre­ba­lo da na­dok­na­di objek­tiv­ne po­te­ško­će u re­dov­nom funk­ci­o­ni­sa­nju pri­tvo­ra, te i na­sta­le po­sle­di­ce u vi­du bro­ja ci­vi­la ko­ji­ma su na­ne­te ve­li­ke du­šev­ne pat­nje. Za­to ga je osu­dio na ka­znu za­tvo­ra u tra­ja­nju od če­ti­ri go­di­ne i šest me­se­ci, na­la­ze­ći da je ova­ko iz­re­če­na ka­zna sra­zmer­na te­ži­ni iz­vr­še­nog kri­vič­nog de­la i ste­pe­nu kri­vič­ne od­go­vor­no­sti okri­vlje­nog.