Goce Delčev i vreme nepredvidljive prošlosti

Nije neizvesna budućnost, neizvesna je prošlost.

Kada politika kroči na teren istorije i počne da je tumači, vrca na sve strane, a posledice takvog angažmana su mnogo dugoročnije od njihovog kratkoročnog interesa.

Svaka revizija ima svoje toksično zračenje. Svako prisvajanje istorije i njenih protagonista je garantovani put ka tenzijama. Da li je Nikola Tesla vlasništvo Srba jer je pravoslavac, ili pripada Hrvatskoj pošto je tamo rođen? Čiji je Ivo Andrić? Hrvat jer je bio katolik, Bosanac pošto je tamo rođen ili Srbin jer je najveći deo života proveo u Beogradu?

Čiji je Goce Delčev, decenijama se spore Bugari i Makedonci i njihovi istoričari koji se pozivaju na dokumenta da je „naš”. Rasprava preti da se uoči 4. februara, na 151. godišnjicu rođenja velikog revolucionara, pretvori u manifestaciju visokog rizika koja bi dodatno poremetila ionako teške odnose dva suseda.

Građani Kumanova su preko društvenih mreža pozvani da kamionima, traktorima, automobilima i „drugim mašinama” spreče prolazak Bugara koji bi da se u Skoplju poklone na grobu u crkvi Svetog Spasa. „Da ne dozvolimo bugarskim neonacistima da pljuju po spomeniku velikana Goce Delčeva.” Opoziciona VMRO–DPMNE organizuje celodnevno prisustvo na grobu kako bi se blokirala „tuđa propaganda”.

Došlo vreme za revanš. U oktobru su članovi bugarskog VMRO u Blagoevgradu, posle otvaranja makedonskog kulturnog kluba, sprečili makedonske aktiviste da polože cveće na spomenik Delčevu, čiji su posmrtni ostaci za Skoplje preneti iz Bugarske 1947.

Neće biti dozvoljeni incidenti, poručili su u Skoplju ministri unutrašnjih poslova dve zemlje, ali od kada se incidenti „dozvoljavaju”? Tradicionalno napeti odnosi Sofije i Skoplja ponovo se zbog dijametralno različitog tumačenja prošlosti vraćaju na put konflikta.

Zvanična bugarska istoriografija i dnevna politika tvrde da je makedonska nacija nastala i rođena posle 1944, da je izgrađena na potpunom negiranju bugarskog karaktera. Dok osporavaju makedonsku kulturu, „nepostojeći i lažni” jezik i istoriju, šire strah da će „možda pokušati da makedonizuju” Pirinski kraj.

Skoplje uzvraća optužbama istoričara i političara da se iza „negatorske politike” bugarskih nacionalista krije projekat asimilacije koji u sebi nosi opasne teritorijalne pretenzije. „Ponižavajuće je govoriti o tome da li je Goce Delčev bio Makedonac”, kako je jednom rekla istoričarka Elizabeta Damjanoska Spasenovska.

To što je Sofija vetom u Evropskoj uniji dugo sprečavala otvaranje pristupnih pregovora Severne Makedonije, samo je potvrda tih slabo prikrivenih ambicija. Odnosi su nešto popravljeni pošto je Bugarska pod pritiskom EU prihvatila da odustane od veta, ali novi rast tenzije događa u senci nedavnog incidenta kada je pretučen sekretar bugarskog kulturnog centra „Car Boris Treći” u Ohridu. Skoplje smatra da je slučaj zatvoren hitnim odlaskom ministra unutrašnjih poslova u Sofiju.

Bugarska je incident, kakvih svuda i uvek ima kada su nacionalne tenzije visoke, iskoristila da odmah do maksimuma zaoštri odnose. Obustavila je međunarodne projekte sa RSM, pozvala svog ambasadora na konsultacije a predsednik Rumen Radev je od komesara EU za proširenje zatražio da pokaže inicijativu za zaštitu prava makedonskih Bugara „u istoj meri kao što je insistirao na brzoj integraciji RSM u EU”.

U takvom ambijentu približava se 4. februar. Fondacije iz Bugarske organizuju autobuse kojima se šalju oni koji su manje vođeni željom da odaju počast Delčevu, a više namerom da svojim prisustvom provokativno potvrde da je on Bugarin.

Premijeri dve zemlje, Dimitar Kovačevski i Galab Donev, razgovarali su telefonom kako bi predstojeći jubilej protekao nesmetano i neometano. U Skoplju su najavljene mere za obezbeđenje reda, ali i u slučaju da sve prođe bez incidenata neće se prekinuti (zlo)upotreba istorije u svrhe dnevne politike.

Goce Delčev služi Bugarskoj da RSM pred Evropljanima prikaže kao zemlju koja ne poštuje prava bugarskih Makedonaca i koja se oslanja „na govor mržnje i zločina”. Uzalud uveravanja premijera Kovačevskog da nema antibugarske histerije i da za postupke pojedinaca u Ohridu ne može da se krivi država.

Sofija želi eskalaciju. Suviše je tamo onih koji ne mogu da prebole što je gospođa Ursula fon der Lajen stavila potpis na prvi ugovor Evropske komisije sa RSM napisan na makedonskom jeziku.

Predsednik Rumen Radev od komesara Olivera Varheljija zahteva da EU garantuje bezbednost Bugara – kao da im preti Holokaust. „Skoplje da prizna makedonske Bugare, inače nema da ima EU”, poručuje bivši bugarski ministar odbrane Bojko Noev.

Sofija postavlja zamku. Ne bi bilo dobro da Makedonci nacionalizmom uzvrate na uspaljeni bugarski nacionalizam. To bi samo nanelo štete Severnoj Makedoniji gde uvek tinja i albanski nacionalizam. Setimo se Aračinova.

Zakovanost u ispravnosti sopstvene istorije i ignorisanje faktografije najčvršće su pretpostavke antimodernosti koja sprečava istinske integracije u svetsko-istorijske tokove. Što je vlast lošija, to je veća šansa da se vrati mitski glorifikovana prošlost nacije. Zato se Bugarska seća Delčeva.

Ukoliko se istoriji suviše približite lako možete da se opržite, ali izgleda da to ne sprečava Balkan da živi u eri nepredvidljive prošlosti. Komemorativni pejzaži stalno se menjaju bez obzira na to da li se radi o etosu pobede ili tragici poraza. Sinoptička karta regiona ukazuje da se tamni oblaci prošlosti neće skoro povući.