Imam čemu da se radujem

Danica Vukićević: Pošto ne mogu svaki dan da se dopisujem sa Svetim Savom kao neki srećnici, bavim se ženama koje umorne dremaju u autobusu, drže kese u rukama, a glava im se klati

„Kako postajemo/postanemo sitničavi i kruti. Kako se pretvorimo u ono protiv čega smo se borili. Tako što duh slobode držimo čas uvrćući mu ruku, čas za vrat, a on izmiče i cereka se, pre nego što pokušamo da ga dokusurimo”, obrti su o kojima pripoveda prozni glas u delu „Unutrašnje more” (izdanje „Nojzaca”) Danice Vukićević, dobitnice Ninove nagrade za najbolji roman u 2022. godini.

Saopšteno jeste da je reč o prvom romanu autorke, ali sve činjenice u vezi sa njim govore suprotno: intenzitet i dubina iskustvene emocije, jezik i stanovišta koji podstiču nova sagledavanja istorije i savremenosti, sentenciozno, opisno, ritmično smenjivanje uvida o svakodnevnom i običnom, kao i o uzvišenom i svetom u životu.

Neki jednostavni iskazi pogađaju pravo u glavu: „’Volela sam te onoliko koliko sam mogla’, rekla joj je majka na samrti pošto ju je pitala zašto joj nije poklonila više ljubavi...” Ili povodom pojma socijalizma: „Sigurnost i nesloboda. Kakav strašan spoj.” Sve teče, preliva se jedno u drugo, kao reka u čiju vodu se ne može zagaziti dva puta, a da je ista. Ta reka posle čini more, beskrajni unutarnji okean, svakog od nas, koji živimo istovremeno, razapeti u svim vremenima...

I sami ste prilikom proglašenja dobitnika Ninove nagrade ukazali na temu pesnikinje koja je napisala roman. Da li je ovo sad za vas prelomna tačka, šta će se od sada u vašem stvaralaštvu promeniti?

Ako poezija smeta prozi, ako postoji taj žanrovski rasizam, pored duboke, izgleda neizlečive, mizoginije, dobićemo uvređena lica, podignute obrve: „O, pa vi nemate junaka, pa vi nemate linearno pripovedanje, šta, vi niste u 19. veku, s vezom u rukama...” Knjiga ima svoj život i zračenje. Idem dalje.

Kakav je osećaj primiti ovo priznanje iz ruku prošlogodišnje dobitnice Milene Marković, a znajući, pritom, da vas je tokom tradicije Ninove nagrade odlikovano samo sedam književnica?

Imam čemu da se radujem, ponosna sam. Nadam se da ću naredne godine predati Ninovu nagradu još jednoj drugarici. Prestiž ove nagrade umnožava naš skromni broj. Čak i da pređemo preko tog nesrazmera koji je bio takoreći samopodrazumevajući, imamo nad čime da se zamislimo.

Posao oko uspostavljanja novog kanona koji se dešava i u hodu, i autoritarno, konzervativno, i iz institucija, uključuje i skrivenu istoriju naših književnih pretkinja. Kada se otvori prostor i za netradicionalno kao što se u talasima otvara (i avaj traje prekratko) kao u slučaju „ProFemine”, on pokaže sve bogatstvo i potencijal autorki. Potrebna je podrška, potrebno je mesto za uspostavljanje novih paradigmi, takoreći daska za skok.

 Pošto se svet književne reprezentacije promenio nestankom značajnih časopisa (ostala su „Polja” i još poneki) i većine važnih državnih izdavača, počelo je da cveta umesto hiljadu cvetova, na stotine vrsta korova; mesta književne moći su se prestrojavanjima učvrstila kako to biva, a alternativni prostor je prepušten inventivnostima i snalaženju na portalima, osnivanju malih izdavačkih kuća, podvizima pojedinaca, među kojima ima i dosta zanimljivih teoretičara i teoretičarki.

 Tu ima raznih previranja, kretanja, što je dobro, ali je naporno, i za autore i za potencijalne čitaoce. To što vlada haos nije nužno loše, ko zna šta će se sve dobro iz toga izroditi.

Smeta li vam to što se u našoj književnosti mnoge stvari podrazumevaju, želite li da razdrmate atmosferu?

Htela ne htela, biće tu raznih pre-učitavanja, te je stoga moja pozicija kao pesnikinje (ćuti, i piši, osećaj) savršen alibi za to sumnjičavo i negodovanje „otkud ti/vi ovde”. Kada govorimo o drugima, mi govorimo o sebi, možda i više nego što bismo mogli naslutiti.

 Atmosfera je ionako živahna i bez mene, izazvana „indukovanim” neprijateljstvima i prestrojavanjima, odanostima bogovima neknjiževnosti, lukrativnosti i srodnima... Ima zanimljivih tehnika u vezi s tim, omiljene su bagatelisanje (banalizovanje) i prećutkivanje. Mnogi vredni autori i autorke svih uzrasta nisu dostojno prisutni srazmerno svome talentu, jer ne umeju da se snađu, kao da je to njihov posao. Time bi trebalo da se bave kritičari i kritičarke, profesori sa katedri, naučnici, saradnici... Otkrivanjem, recimo. Lako je mrčiti nekoliko mrtvih pesnika. Tu stvarno nema rizika. Niti uzbuđenja.

Obuhvatili ste totalitet ljudskog postojanja; mnoštvo senzacija, misli o istoriji, društvu i politici, ljudima... Da li ste zbog ove množine svega izabrali formu postmoderne fragmentarnosti?

Shvatam zašto svi ističu fragmentarnost „Unutrašnjeg mora”, s druge strane ne shvatam, jer od koliko fragmenata, sekvenci i kadrova se sastoji jedan naš dan. I taj dan, ima li smisao i da li je deo našeg života? Nije ili jeste? Ili, kada bismo neko delo, celovito, razložili u fragmente, pitanje je šta bi od tog dela ostalo, da li bi izdržalo... Pišući, mi prevodimo, s jednog mnoštva jezika na drugo mnoštvo jezika, svet se ne završava u knjizi.

Kako delovi odražavaju celinu, i obrnuto, u našim životima?

Povezani smo istovremenošću bivanja na zemlji, smenjujemo se, unedogled, sve dok se ona okreće. Istovremeni smo i s bivšima i s budućima. Nekako smo zajedno, neodrživo zajedno. Tako i ovde, u vrtlogu pomešanih, povezanih glasova, stanja, izvoda...

Šta ipak sve povezuje, da li je to duboko kritički, subverzivni, glas ove knjige koji stvara sintezu ili je to intenzitet promenljive emocije? Je li to onaj isti vaš poetski stav koji se nastavlja i u prozi?

Moj prekarni roman slavi prekarne sestre i braću... Mi dogledavamo, ispraćamo... I tu smo. Pošto ne mogu svaki dan da se dopisujem sa Svetim Savom kao neki srećnici, bavim se ženama koje umorne dremaju u autobusu, drže kese u rukama, a glava im se klati. Pošto ne mogu da lebdim ponad glava anonimnih boraca za opstanak dok razvijam svoj biznis plan, perem sudove.

Šta može da sabere razbijenog čoveka koji oseća odjeke ratova i Holokausta, a iza ćoška mu se keze liberalni kapitalizam i svi dugi „izmi”?

Nacionalne elite stoje iza svega, širom sveta, i podupiru bogaćenje strašne manjine i autoritarnost. Pohlepa je najteža droga. Među svim tim ruševinama starog i novog sveta, ljudi žive, hrane decu, pse i mačke, nastoje... Pišu. Ima nade, sve dok kako-tako možemo da se zaustavimo u miru sa sobom. Odatle se bolje vidi, iz tog mira.

„Što više znam o Srbiji, to su mi suze veće”, kaže pripovedač u vašoj knjizi. Može li se i dalje voleti ideja patrije, s kojom je „neuspeo pokušaj prijateljstva”?

Čudna je ta ljubav prema domovini, neki je zaista duboko vole jer ih ona nežno miluje, ne samo po glavi, nije lako voleti je kada te neće... kada te ne vidi. Kada te odbacuje, šta ti je činiti? Da je zamoliš da ti ne udara dandare.

Koliko vam znači humor dok zapažate sistemsku nepravdu?

Patnja i bol mogu biti smešni, jer su oni izazvani najčešće vrlo konfuznim, niskim porivima, i ako poverujemo da smo žrtve, tu se sve završava, nema dalje. Smeh je po sebi sloboda. Cinizam ide podruku s dekadencijom, prati ih bešćutnost. Evo jednog citata i on možda izazove smeh: „Deset najbogatijih muškaraca na svetu sada ima više nego 40 odsto siromašnijeg dela čovečanstva, odnosno čitavu 3,1 milijardu ljudi.”