Имам чему да се радујем

Даница Вукићевић: Пошто не могу сваки дан да се дописујем са Светим Савом као неки срећници, бавим се женама које уморне дремају у аутобусу, држе кесе у рукама, а глава им се клати

„Како постајемо/постанемо ситничави и крути. Како се претворимо у оно против чега смо се борили. Тако што дух слободе држимо час уврћући му руку, час за врат, а он измиче и церека се, пре него што покушамо да га докусуримо”, обрти су о којима приповеда прозни глас у делу „Унутрашње море” (издање „Нојзаца”) Данице Вукићевић, добитнице Нинове награде за најбољи роман у 2022. години.

Саопштено јесте да је реч о првом роману ауторке, али све чињенице у вези са њим говоре супротно: интензитет и дубина искуствене емоције, језик и становишта који подстичу нова сагледавања историје и савремености, сентенциозно, описно, ритмично смењивање увида о свакодневном и обичном, као и о узвишеном и светом у животу.

Неки једноставни искази погађају право у главу: „’Волела сам те онолико колико сам могла’, рекла јој је мајка на самрти пошто ју је питала зашто јој није поклонила више љубави...” Или поводом појма социјализма: „Сигурност и неслобода. Какав страшан спој.” Све тече, прелива се једно у друго, као река у чију воду се не може загазити два пута, а да је иста. Та река после чини море, бескрајни унутарњи океан, сваког од нас, који живимо истовремено, разапети у свим временима...

И сами сте приликом проглашења добитника Нинове награде указали на тему песникиње која је написала роман. Да ли је ово сад за вас преломна тачка, шта ће се од сада у вашем стваралаштву променити?

Ако поезија смета прози, ако постоји тај жанровски расизам, поред дубоке, изгледа неизлечиве, мизогиније, добићемо увређена лица, подигнуте обрве: „О, па ви немате јунака, па ви немате линеарно приповедање, шта, ви нисте у 19. веку, с везом у рукама...” Књига има свој живот и зрачење. Идем даље.

Какав је осећај примити ово признање из руку прошлогодишње добитнице Милене Марковић, а знајући, притом, да вас је током традиције Нинове награде одликовано само седам књижевница?

Имам чему да се радујем, поносна сам. Надам се да ћу наредне године предати Нинову награду још једној другарици. Престиж ове награде умножава наш скромни број. Чак и да пређемо преко тог несразмера који је био такорећи самоподразумевајући, имамо над чиме да се замислимо.

Посао око успостављања новог канона који се дешава и у ходу, и ауторитарно, конзервативно, и из институција, укључује и скривену историју наших књижевних преткиња. Када се отвори простор и за нетрадиционално као што се у таласима отвара (и авај траје прекратко) као у случају „ПроФемине”, он покаже све богатство и потенцијал ауторки. Потребна је подршка, потребно је место за успостављање нових парадигми, такорећи даска за скок.

 Пошто се свет књижевне репрезентације променио нестанком значајних часописа (остала су „Поља” и још понеки) и већине важних државних издавача, почело је да цвета уместо хиљаду цветова, на стотине врста корова; места књижевне моћи су се престројавањима учврстила како то бива, а алтернативни простор је препуштен инвентивностима и сналажењу на порталима, оснивању малих издавачких кућа, подвизима појединаца, међу којима има и доста занимљивих теоретичара и теоретичарки.

 Ту има разних превирања, кретања, што је добро, али је напорно, и за ауторе и за потенцијалне читаоце. То што влада хаос није нужно лоше, ко зна шта ће се све добро из тога изродити.

Смета ли вам то што се у нашој књижевности многе ствари подразумевају, желите ли да раздрмате атмосферу?

Хтела не хтела, биће ту разних пре-учитавања, те је стога моја позиција као песникиње (ћути, и пиши, осећај) савршен алиби за то сумњичаво и негодовање „откуд ти/ви овде”. Када говоримо о другима, ми говоримо о себи, можда и више него што бисмо могли наслутити.

 Атмосфера је ионако живахна и без мене, изазвана „индукованим” непријатељствима и престројавањима, оданостима боговима некњижевности, лукративности и сроднима... Има занимљивих техника у вези с тим, омиљене су багателисање (банализовање) и прећуткивање. Многи вредни аутори и ауторке свих узраста нису достојно присутни сразмерно своме таленту, јер не умеју да се снађу, као да је то њихов посао. Тиме би требало да се баве критичари и критичарке, професори са катедри, научници, сарадници... Откривањем, рецимо. Лако је мрчити неколико мртвих песника. Ту стварно нема ризика. Нити узбуђења.

Обухватили сте тоталитет људског постојања; мноштво сензација, мисли о историји, друштву и политици, људима... Да ли сте због ове множине свега изабрали форму постмодерне фрагментарности?

Схватам зашто сви истичу фрагментарност „Унутрашњег мора”, с друге стране не схватам, јер од колико фрагмената, секвенци и кадрова се састоји један наш дан. И тај дан, има ли смисао и да ли је део нашег живота? Није или јесте? Или, када бисмо неко дело, целовито, разложили у фрагменте, питање је шта би од тог дела остало, да ли би издржало... Пишући, ми преводимо, с једног мноштва језика на друго мноштво језика, свет се не завршава у књизи.

Како делови одражавају целину, и обрнуто, у нашим животима?

Повезани смо истовременошћу бивања на земљи, смењујемо се, унедоглед, све док се она окреће. Истовремени смо и с бившима и с будућима. Некако смо заједно, неодрживо заједно. Тако и овде, у вртлогу помешаних, повезаних гласова, стања, извода...

Шта ипак све повезује, да ли је то дубоко критички, субверзивни, глас ове књиге који ствара синтезу или је то интензитет променљиве емоције? Је ли то онај исти ваш поетски став који се наставља и у прози?

Мој прекарни роман слави прекарне сестре и браћу... Ми догледавамо, испраћамо... И ту смо. Пошто не могу сваки дан да се дописујем са Светим Савом као неки срећници, бавим се женама које уморне дремају у аутобусу, држе кесе у рукама, а глава им се клати. Пошто не могу да лебдим понад глава анонимних бораца за опстанак док развијам свој бизнис план, перем судове.

Шта може да сабере разбијеног човека који осећа одјеке ратова и Холокауста, а иза ћошка му се кезе либерални капитализам и сви дуги „изми”?

Националне елите стоје иза свега, широм света, и подупиру богаћење страшне мањине и ауторитарност. Похлепа је најтежа дрога. Међу свим тим рушевинама старог и новог света, људи живе, хране децу, псе и мачке, настоје... Пишу. Има наде, све док како-тако можемо да се зауставимо у миру са собом. Одатле се боље види, из тог мира.

„Што више знам о Србији, то су ми сузе веће”, каже приповедач у вашој књизи. Може ли се и даље волети идеја патрије, с којом је „неуспео покушај пријатељства”?

Чудна је та љубав према домовини, неки је заиста дубоко воле јер их она нежно милује, не само по глави, није лако волети је када те неће... када те не види. Када те одбацује, шта ти је чинити? Да је замолиш да ти не удара дандаре.

Колико вам значи хумор док запажате системску неправду?

Патња и бол могу бити смешни, јер су они изазвани најчешће врло конфузним, ниским поривима, и ако поверујемо да смо жртве, ту се све завршава, нема даље. Смех је по себи слобода. Цинизам иде подруку с декаденцијом, прати их бешћутност. Ево једног цитата и он можда изазове смех: „Десет најбогатијих мушкараца на свету сада има више него 40 одсто сиромашнијег дела човечанства, односно читаву 3,1 милијарду људи.”