Pet beskonačnih nedelja čekanja

Jan Filip Remštma pisac, predavač, društveni naučnik, mecena osnivač i dugogodišnji direktor Hamburškog instituta za društvena istraživanja, ujedno i jedan od najbogatijih ljudi u Nemačkoj, 1996. godine bio je kidnapovan i otmičari su za njegovo puštanje tražili dva miliona maraka od porodice. Njegov sin Johan Širer, tada dečak od 13 godina, prvi put je doživeo istinski strah i zajedno je sa svojom majkom Katrinom prošao 33 dana noćnih mora što je zauvek obeležilo njegov život.

Istinita priča o kidnapovanju Jana Filipa Remštme – ispričana iz perspektive porodice u čiju su se kuću uselili policajci koji prave mnoge greške – predmet je filma „Valjda rođaci” (Wir sind dann wohl die Angehörigen”/ We Are Next Of Kin) nemačkog scenariste, reditelja i producenta Hansa-Kristijana Šmida. Film zasnovan na autobiografskoj knjizi sina Johana Širera imao je ovih dana na 52. Roterdam festivalu svetsku premijeru, a u distribuciji „MCF MegaCom Films” naći će se uskoro i na 51. Festu u Beogradu.

Šmidove filmove među kojima su i „Daleka svetla”, „Ono što ostaje”, „Rekvijem”, „Kući za vikend”, srpska publika dobro poznaje, a u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” on iz Roterdama poručuje da će njegov dolazak na beogradski Fest zavisiti isključivo od usklađivanja porodičnih obaveza. „Imam dvoje male dece, pa ako ne stignem, molim za razumevanje”, kaže Hans-Kristijan Šmid...

Zašto ste baš sada, posle toliko godina od ovog istinitog događaja, rešili da snimite film o tome?

Johan Širer, sin Jana Filipa, objavio je 2018. godine autobiografski roman koji sam tada pročitao i zaintrigirao me je njegov trinaestogodišnji pogled na očevu otmicu. Da nije bilo tog romana mislim da nikada ne bih snimio ovakav film jer me filmske priče o kidnapovanju i kriminalistici ne zanimaju previše. Ja sam u svojim filmovima okrenut položaju porodice u određenom društvenom kontekstu, a to je i tema filma „Valjda rođaci”.

Sve zbunjujuće događaje u filmu vidimo iz Johanove perspektive?

Da, jer je on kao dečak morao da izdrži pet beskonačnih nedelja zajedno sa svojom majkom u njihovoj porodičnoj kući dok mu otac nije na kraju oslobođen. Iz Johanove perspektive doživljavamo brige, strah i bes, kao i njegovu želju da se izoluje i istovremeno učestvuje u svemu što se dešava. Njegova bliska veza sa majkom dovela ga je do toga da ostane kod kuće, iako je svakako bilo razloga da ga majka pošalje da živi kod rođaka. Ta njegova posebna perspektiva čini ovu priču jedinstvenom za mene. To upravo izdvaja ovu od svih drugih priča o otmici koje su do sada ispričane na velikom platnu.

Konstrukcija vašeg filma više je oslonjena na psihološku dramu?

To je neka vrsta moderne drame. Shvatamo da Johan ne razume u potpunosti sve što se dešava oko njega. Može samo da posmatra, ali ne i da donosi odluke. Ova uloga pripada njegovoj majci, pametnoj ženi sa dubokim uvidom u ljudsku prirodu, koja mora da nauči da se afirmiše pred muškarcima koji joj neprestano daju savete koji su dobronamerni, ali na kraju i pogreši. Pored oslikavanja unutrašnjeg razvoja odnosa majke i sina, takođe, pričamo zadivljujuću dramu zajednice u neželjenim okolnostima. Dramu male grupe vezane zajedničkim ciljem da bezbedno i što je pre moguće vrati Johanovog oca kući.

Širite tako perspektivu i na lik majke, porodičnog advokata i policajaca u kući?

Da osećao sam da treba da otvorimo perspektivu. U prvoj verziji scenarija sve je manje-više bilo iz perspektive dečaka, ali je bilo potrebno da donesem veoma oštru i jasnu odluku o otvaranju kako bih mogao mnogo toga da kažem i o policiji i o onome do čega smo došli tokom istraživanja. Recimo, i to da je policija neke greške pravila i namerno kako bi uhvatila otmičare, zbog čega je zatočeništvo Jana Filipa toliko dugo trajalo.

Atmosfera u filmu, možda i zato što se radnja u najvećem delu odvija u kući, ima i obrise klaustrofobije dok pratimo emocije od iznenađenja do straha?

U kući su dva policijska konsultanta, advokat i prijatelj porodice. Za mene, fokus na ovaj ansambl predstavlja dodatni vrhunac filma. Dan i noć, ova mala grupa od šest ljudi sedi oko velikog trpezarijskog stola, savetuje se, raspravlja i miri, paniči, ohrabruju jedni druge, doživljava nepoverenje i zahteva podršku. Njihova lica vam omogućavaju da tačno pročitate šta se dešava u njihovim mislima i u kojem pravcu se stvari kreću. Za mene je ova konstelacija ponudila priliku da se ograničim na suštinsko i da isključim sve pristupe koji su bili glasni, jezivi i spekulativni. Možda je otuda i taj osećaj klaustrofobije.

Jan Filip Remštma posvetio je svoj život rešavanju društvenih problema, a to i vi pokušavate sa svojim filmovima?

Da, to je istina u slučaju Remštme, ali sve to nisam mogao da ispričam u filmu, jer nisam želeo da ga preopterećujem informacijama. Oni koji ne znaju njegovu biografiju pratiće ovaj film kao priču iniciranu njegovom otmicom, ali nemačka publika zna da je on čovek koji pripada levom krilu, da je naučnik, intelektualac, da nije vodio računa o svojoj bezbednosti pre nego što se ovo desilo. Želeo je svoju potpunu slobodu i kupio ju je prodajom svih akcija svojih roditelja u duvanskoj kompaniji. Postoji tu još jedan veoma interesantan sporedni aspekt ili pozadina. Otmica se dogodila onom ko nije bio zainteresovan da zaštiti sebe i svoj novac. Dakle, mislim da je to još jedna tragedija.

Njegov sin Johan Širer danas je muzičar i muzički producent?

Da, navršio je nedavno 40 godina i bavi se produkcijom i muzikom. Mislim da je možda namerno izabrao nešto drugačije od oca. Odabrao je muziku, a ne reči. Napisao je taj roman jer mu je bilo veoma važno da ispriča svoju verziju priče. Mislim da se mnogo nagađalo, ko je on jer nosi prezime svoje majke i hteo je da jednom jasno stavi do znanja da je sin Jana Filipa koji je postao uspešan, ali i da je traumatizovan otmicom oca. Još je traumatizovan. I mislim da će morati da se nosi sa tim ceo život...