Пет бесконачних недеља чекања

Јан Филип Ремштма писац, предавач, друштвени научник, мецена оснивач и дугогодишњи директор Хамбуршког института за друштвена истраживања, уједно и један од најбогатијих људи у Немачкој, 1996. године био је киднапован и отмичари су за његово пуштање тражили два милиона марака од породице. Његов син Јохан Ширер, тада дечак од 13 година, први пут је доживео истински страх и заједно је са својом мајком Катрином прошао 33 дана ноћних мора што је заувек обележило његов живот.

Истинита прича о киднаповању Јана Филипа Ремштме – испричана из перспективе породице у чију су се кућу уселили полицајци који праве многе грешке – предмет је филма „Ваљда рођаци” (Wir sind dann wohl die Angehörigen”/ We Are Next Of Kin) немачког сценаристе, редитеља и продуцента Ханса-Кристијана Шмида. Филм заснован на аутобиографској књизи сина Јохана Ширера имао је ових дана на 52. Ротердам фестивалу светску премијеру, а у дистрибуцији „MCF MegaCom Films” наћи ће се ускоро и на 51. Фесту у Београду.

Шмидове филмове међу којима су и „Далека светла”, „Оно што остаје”, „Реквијем”, „Кући за викенд”, српска публика добро познаје, а у ексклузивном разговору за „Политику” он из Ротердама поручује да ће његов долазак на београдски Фест зависити искључиво од усклађивања породичних обавеза. „Имам двоје мале деце, па ако не стигнем, молим за разумевање”, каже Ханс-Кристијан Шмид...

Зашто сте баш сада, после толико година од овог истинитог догађаја, решили да снимите филм о томе?

Јохан Ширер, син Јана Филипа, објавио је 2018. године аутобиографски роман који сам тада прочитао и заинтригирао ме је његов тринаестогодишњи поглед на очеву отмицу. Да није било тог романа мислим да никада не бих снимио овакав филм јер ме филмске приче о киднаповању и криминалистици не занимају превише. Ја сам у својим филмовима окренут положају породице у одређеном друштвеном контексту, а то је и тема филма „Ваљда рођаци”.

Све збуњујуће догађаје у филму видимо из Јоханове перспективе?

Да, јер је он као дечак морао да издржи пет бесконачних недеља заједно са својом мајком у њиховој породичној кући док му отац није на крају ослобођен. Из Јоханове перспективе доживљавамо бриге, страх и бес, као и његову жељу да се изолује и истовремено учествује у свему што се дешава. Његова блиска веза са мајком довела га је до тога да остане код куће, иако је свакако било разлога да га мајка пошаље да живи код рођака. Та његова посебна перспектива чини ову причу јединственом за мене. То управо издваја ову од свих других прича о отмици које су до сада испричане на великом платну.

Конструкција вашег филма више је ослоњена на психолошку драму?

То је нека врста модерне драме. Схватамо да Јохан не разуме у потпуности све што се дешава око њега. Може само да посматра, али не и да доноси одлуке. Ова улога припада његовој мајци, паметној жени са дубоким увидом у људску природу, која мора да научи да се афирмише пред мушкарцима који јој непрестано дају савете који су добронамерни, али на крају и погреши. Поред осликавања унутрашњег развоја односа мајке и сина, такође, причамо задивљујућу драму заједнице у нежељеним околностима. Драму мале групе везане заједничким циљем да безбедно и што је пре могуће врати Јохановог оца кући.

Ширите тако перспективу и на лик мајке, породичног адвоката и полицајаца у кући?

Да осећао сам да треба да отворимо перспективу. У првој верзији сценарија све је мање-више било из перспективе дечака, али је било потребно да донесем веома оштру и јасну одлуку о отварању како бих могао много тога да кажем и о полицији и о ономе до чега смо дошли током истраживања. Рецимо, и то да је полиција неке грешке правила и намерно како би ухватила отмичаре, због чега је заточеништво Јана Филипа толико дуго трајало.

Атмосфера у филму, можда и зато што се радња у највећем делу одвија у кући, има и обрисе клаустрофобије док пратимо емоције од изненађења до страха?

У кући су два полицијска консултанта, адвокат и пријатељ породице. За мене, фокус на овај ансамбл представља додатни врхунац филма. Дан и ноћ, ова мала група од шест људи седи око великог трпезаријског стола, саветује се, расправља и мири, паничи, охрабрују једни друге, доживљава неповерење и захтева подршку. Њихова лица вам омогућавају да тачно прочитате шта се дешава у њиховим мислима и у којем правцу се ствари крећу. За мене је ова констелација понудила прилику да се ограничим на суштинско и да искључим све приступе који су били гласни, језиви и спекулативни. Можда је отуда и тај осећај клаустрофобије.

Јан Филип Ремштма посветио је свој живот решавању друштвених проблема, а то и ви покушавате са својим филмовима?

Да, то је истина у случају Ремштме, али све то нисам могао да испричам у филму, јер нисам желео да га преоптерећујем информацијама. Они који не знају његову биографију пратиће овај филм као причу иницирану његовом отмицом, али немачка публика зна да је он човек који припада левом крилу, да је научник, интелектуалац, да није водио рачуна о својој безбедности пре него што се ово десило. Желео је своју потпуну слободу и купио ју је продајом свих акција својих родитеља у дуванској компанији. Постоји ту још један веома интересантан споредни аспект или позадина. Отмица се догодила оном ко није био заинтересован да заштити себе и свој новац. Дакле, мислим да је то још једна трагедија.

Његов син Јохан Ширер данас је музичар и музички продуцент?

Да, навршио је недавно 40 година и бави се продукцијом и музиком. Мислим да је можда намерно изабрао нешто другачије од оца. Одабрао је музику, а не речи. Написао је тај роман јер му је било веома важно да исприча своју верзију приче. Мислим да се много нагађало, ко је он јер носи презиме своје мајке и хтео је да једном јасно стави до знања да је син Јана Филипа који је постао успешан, али и да је трауматизован отмицом оца. Још је трауматизован. И мислим да ће морати да се носи са тим цео живот...