Prosveta i uzrok „izmicanja stolice”

Obrazovanje i vaspitanje – to su termini koji bi trebalo da istovremeno budu i temelj i krov prosvetnog poziva.

Moguće je biti obrazovan, a bahat kao što je, naravno, moguće biti vaspitan, a neobrazovan, neupućen u ono što bi trebalo da bude potrebno za nesmetano snalaženje u društvu i životu.

Međutim, pitanje je šta mi zaista obrazujemo i šta zapravo želimo da stvorimo od učenika. Da li želimo nekoga ko je nužno poslušan? Da li možda nekoga ko ume da se pobuni kada je potrebno? Da li nekoga ko će da usvoji ono što bi planom i programom trebalo usvojiti i da to bude dovoljno a preko toga nepotrebno?

Tek kada budemo sposobni da odgovorimo na ova pitanja možda ćemo znati u kojem pravcu želimo da idemo.

Činjenica jeste da je prosveta prilično degradirana a da, pritom, ne mislim na platu. Degradirana je suština poziva. Degradiran je učinak i smisao časa.

Najpre, poštovanje birokratije i birokratskih nameta nastavniku (ma kakav da on jeste) oduzme grubo sedamdeset odsto vremena za rad. Zbog toga, čas trpi a učinak se smanjuje.

Suština prosvete jeste čas, a ne besmisleni onlajn seminari ili „vikend gostovanja” predavača različitog kalibra. Na isti način, prosveta nije „izraditi i predavati planove...” već sprovoditi na času ono što ti je poziv, naučiti decu da znaju ono što moraju da znaju i spremiti ih dalje za život i viši nivo obrazovanja.

Pored navedenog, jedan od ozbiljnijih savremenih problema jeste i odnos između nastavnika i učenika koji je često vrlo pogrešan i neretko ide iz krajnosti u krajnost.

Prva krajnost jeste ta da je nastavnik autoritet na način da komunikacija između njega i učenika gotovo da ne postoji – on diktira, učenici pišu, zatim nauče to što je bilo diktirano i to je otprilike sve.

Drugi odnos, a svakako mnogo pogubniji po znanje i nastavnika, jeste ekstremno prijateljski odnos.

U tom odnosu, linija između učenika i nastavnika je svedena na minimum (u tekstu se pre svega fokusiram na srednje škole).

Učenici i nastavnici su „drugari”, a na času je praktično sve dozvoljeno.

Od takvog odnosa i takvog časa u startu nema ničeg produktivnog i tu je situacija najopasnija.

Iako sam i sam prilično blizak sa učenicima, za dvanaest godina rada nisam imao neprijatnosti na času jer se, i kada je atmosfera najopuštenija, granica ipak vidi i mora sve vreme da je tu.

Bez obzira na to što nema opravdanja za ponašanje učenika u Trsteniku – oni jednostavno nisu smeli da „obleću” oko nastavnice i dođu u situaciju da se „našale” tako što će je oboriti sa stolice.

To je nedopustivo ponašanje ali trebalo ga je sanirati u startu.

Više puta sam sprečavao tuče na hodniku ili ispred škole, zatim pisao izveštaje u policiji, smirivao svađe...

Sve je to, nažalost, deo modernog školstva – ali ne na času!

Treba se sada na trenutak setiti „Sivog doma” i razgovora između vaspitača Zeke i Belog.

Verovatno se sećamo, Zeka je vrlo blag sa svojim štićenicima dok je Beli više nego strog, nemilosrdan, hladan.

Zašto? Vaspitač Beli (M. Janketić) u seriji objašnjava da su mu štićenici koje je voleo i odveo kući, na njegove oči, silovali sestru. Tada je, nažalost, shvatio da će uz pružen prst otići i cela ruka.

„Nemam nameru da se svetim i ne svetim se”, kaže otprilike on u seriji, „ali kada čine zlo – zlom vraćam. Moraju da osete i sami njegov ukus i da znaju gde je granica.”

Naravno, poređenje popravnog doma sa školom svakako nije najsjajnije ali, kratko rečeno, nastavnici su ti koji vode čas i čas isključivo zavisi od njihovog rukovođenja istim.

Prirodno, kada god učenici osete bilo koji nedostatak kod nastavnika (u karakteru, znanju, samopouzdanju...), ne treba sumnjati, iskoristiće ga.

Nekada je ta njihova šansa smešna, a nekada dovede i do scenarija iz Trstenika.

Mnogo treba da se radi na poboljšanju prosvete a najpre treba krenuti od sebe i svog časa.

Nakon toga, kada je temelj stabilan, sve ostalo ide mnogo, mnogo lakše.

Posao nastavnika nije da se druži sa učenicima niti treba da se zamara time da li ga vole – nastavnik je tu da ih uči i nauči.

Ako ga pritom još i vole – odlično. Međutim, to nije suština školstva. Na kraju, ko je bio dobar nastavnik, a ko nije deca će shvatiti tek u nekim ozbiljnim životnim godinama.

Isto važi i za učenike.

Bahate učenike treba strogo sankcionisati, a oni koji uvide svoje greške krenuće dalje onako kako valja.

To mogu da posvedočim i u okviru ličnog primera jer, s obzirom na to da sam olako shvatao srednjoškolske početke, ponavljao sam i prešao u drugu školu. U međuvremenu, sazreo sam, shvatio da grešim, krenuo mnogo ozbiljnije i zrelije da radim na sebi i završio filozofiju u roku (prvi u generaciji) sa prosekom 9,45 i, uz to, bio proglašen najboljim studentom na departmanu za filozofiju u Nišu (2010. godine).

Pitanje je šta bi bilo da je bilo drugačije.

Svako treba da radi svoj posao. Učenici koji su „oborili” nastavnicu su zapravo oborili sami sebe i to im treba jasno pokazati. A ako vrede – ustaće, vratiće se.

Međutim, sudeći po poslednjim događajima i informacijama, učenici su vraćeni u školu, a time je pokazano da bahato ponašanje može da prođe. To nikako nije dobro. Prosveta vapi za ozbiljnom reformom, a bilo koji pogrešni potezi samo otežavaju stvari. Bez jakog obrazovanja nemamo šansu da budemo konkurenti. Obrazovanje mora da bude stub našeg društva i neophodno je promeniti odnos prema njemu. Bez toga nemamo šansu. 

Filozof

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista