Просвета и узрок „измицања столице”

Образовање и васпитање – то су термини који би требало да истовремено буду и темељ и кров просветног позива.

Могуће је бити образован, а бахат као што је, наравно, могуће бити васпитан, а необразован, неупућен у оно што би требало да буде потребно за несметано сналажење у друштву и животу.

Међутим, питање је шта ми заиста образујемо и шта заправо желимо да створимо од ученика. Да ли желимо некога ко је нужно послушан? Да ли можда некога ко уме да се побуни када је потребно? Да ли некога ко ће да усвоји оно што би планом и програмом требало усвојити и да то буде довољно а преко тога непотребно?

Тек када будемо способни да одговоримо на ова питања можда ћемо знати у којем правцу желимо да идемо.

Чињеница јесте да је просвета прилично деградирана а да, притом, не мислим на плату. Деградирана је суштина позива. Деградиран је учинак и смисао часа.

Најпре, поштовање бирократије и бирократских намета наставнику (ма какав да он јесте) одузме грубо седамдесет одсто времена за рад. Због тога, час трпи а учинак се смањује.

Суштина просвете јесте час, а не бесмислени онлајн семинари или „викенд гостовања” предавача различитог калибра. На исти начин, просвета није „израдити и предавати планове...” већ спроводити на часу оно што ти је позив, научити децу да знају оно што морају да знају и спремити их даље за живот и виши ниво образовања.

Поред наведеног, један од озбиљнијих савремених проблема јесте и однос између наставника и ученика који је често врло погрешан и неретко иде из крајности у крајност.

Прва крајност јесте та да је наставник ауторитет на начин да комуникација између њега и ученика готово да не постоји – он диктира, ученици пишу, затим науче то што је било диктирано и то је отприлике све.

Други однос, а свакако много погубнији по знање и наставника, јесте екстремно пријатељски однос.

У том односу, линија између ученика и наставника је сведена на минимум (у тексту се пре свега фокусирам на средње школе).

Ученици и наставници су „другари”, а на часу је практично све дозвољено.

Од таквог односа и таквог часа у старту нема ничег продуктивног и ту је ситуација најопаснија.

Иако сам и сам прилично близак са ученицима, за дванаест година рада нисам имао непријатности на часу јер се, и када је атмосфера најопуштенија, граница ипак види и мора све време да је ту.

Без обзира на то што нема оправдања за понашање ученика у Трстенику – они једноставно нису смели да „облећу” око наставнице и дођу у ситуацију да се „нашале” тако што ће је оборити са столице.

То је недопустиво понашање али требало га је санирати у старту.

Више пута сам спречавао туче на ходнику или испред школе, затим писао извештаје у полицији, смиривао свађе...

Све је то, нажалост, део модерног школства – али не на часу!

Треба се сада на тренутак сетити „Сивог дома” и разговора између васпитача Зеке и Белог.

Вероватно се сећамо, Зека је врло благ са својим штићеницима док је Бели више него строг, немилосрдан, хладан.

Зашто? Васпитач Бели (М. Јанкетић) у серији објашњава да су му штићеници које је волео и одвео кући, на његове очи, силовали сестру. Тада је, нажалост, схватио да ће уз пружен прст отићи и цела рука.

„Немам намеру да се светим и не светим се”, каже отприлике он у серији, „али када чине зло – злом враћам. Морају да осете и сами његов укус и да знају где је граница.”

Наравно, поређење поправног дома са школом свакако није најсјајније али, кратко речено, наставници су ти који воде час и час искључиво зависи од њиховог руковођења истим.

Природно, када год ученици осете било који недостатак код наставника (у карактеру, знању, самопоуздању...), не треба сумњати, искористиће га.

Некада је та њихова шанса смешна, а некада доведе и до сценарија из Трстеника.

Много треба да се ради на побољшању просвете а најпре треба кренути од себе и свог часа.

Након тога, када је темељ стабилан, све остало иде много, много лакше.

Посао наставника није да се дружи са ученицима нити треба да се замара тиме да ли га воле – наставник је ту да их учи и научи.

Ако га притом још и воле – одлично. Међутим, то није суштина школства. На крају, ко је био добар наставник, а ко није деца ће схватити тек у неким озбиљним животним годинама.

Исто важи и за ученике.

Бахате ученике треба строго санкционисати, а они који увиде своје грешке кренуће даље онако како ваља.

То могу да посведочим и у оквиру личног примера јер, с обзиром на то да сам олако схватао средњошколске почетке, понављао сам и прешао у другу школу. У међувремену, сазрео сам, схватио да грешим, кренуо много озбиљније и зрелије да радим на себи и завршио филозофију у року (први у генерацији) са просеком 9,45 и, уз то, био проглашен најбољим студентом на департману за филозофију у Нишу (2010. године).

Питање је шта би било да је било другачије.

Свако треба да ради свој посао. Ученици који су „оборили” наставницу су заправо оборили сами себе и то им треба јасно показати. А ако вреде – устаће, вратиће се.

Међутим, судећи по последњим догађајима и информацијама, ученици су враћени у школу, а тиме је показано да бахато понашање може да прође. То никако није добро. Просвета вапи за озбиљном реформом, а било који погрешни потези само отежавају ствари. Без јаког образовања немамо шансу да будемо конкуренти. Образовање мора да буде стуб нашег друштва и неопходно је променити однос према њему. Без тога немамо шансу. 

Филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa