Hrabro i mudro u novom svetu

„Biti ili ne biti, pitanje je sad”. Povod je nemačko-francuski iliti evropski predlog „Osnovnog sporazuma” o Kosovu i Metohiji, iako je očigledno da se radi o američkom „papiru”, dok su izvođači radova njeni vazali.

Prvo što mi pade na pamet, jeste lapidarna, urezana u kamenu, misao poznatog našeg i svetskog komediografa Branislava Nušića: „Narodno oduševljenje je kad gomila viče, a ne zna zašto viče.” Jer da nije tragično, kako na lokalnom tako i na globalnom planu, bilo bi komično, a sve zahvaljujući doskorašnjem svetskom hegemonu SAD.

Pođimo redom.

Donošenje sudbonosnih odluka za opstanak naroda i države pripada izuzetnim pojedincima a ne gomili, jer „istoriju menjaju vođe kao što i poredak planetama određuje Sunce” (G. J. M.)

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, povodom daljih ustupaka „međunarodnoj zajednici”, nedavno se puna dva dana savetovao sa od naroda izabranim pojedincima u srpskom parlamentu znajući da je masa jaka koliko je jak i njen vođa.

U jednoj od mojih prethodnih kolumni već sam naglasio: Da bi ne samo lideri već i svi učesnici u kreiranju nacionalnih politika bili kompetentni, neophodno je da budu upoznati sa politikama i namerama država iz bližeg i šireg okruženja a naročito sa namerama velikih sila, kao što su SAD i Ruska Federacija.

A „Šta to u stvari hoće Amerika”, pita i njen ugledni državljanin Avram Noam Čomski u svom istoimenom delu. On između ostalog kaže: „Za vreme Drugog svetskog rata, radne grupe Stejt departmenta i Saveta za međunarodne odnose radile su na kreiranju posleratnog sveta u vidu tzv. Velike oblasti, koja bi bila potčinjena potrebama američke privrede. ’Velika oblast’ bi obuhvatala: zapadnu hemisferu, Zapadnu Evropu (zato i Balkan uporno imenuju zapadnim – aut.), Daleki istok, zemlje bivše Britanske  imperije, najveće izvore energije na Bliskom istoku (koji prelaze u američke ruke nakon isterivanja naših rivala, Francuske i Britanije), ostale nerazvijene zemlje, a, po mogućnosti i ceo svet. Ovaj plan je sprovođen u granicama svojih mogućnosti”.

Proteklo je skoro osam decenija od usvajanja ovog monstruoznog plana, a Amerika uporno radi na njegovoj više nego uspešnoj realizaciji i nema nameru da od njega odustane dobrovoljno.

Naprotiv, intenzivno nastavlja sa daljim, prema „svojim mogućnostima”, potčinjavanjima slabijih država, ruši Berlinski zid, razbija SSSR, drobi u krvi SFRJ, proglašava „Veliku oblast” koju čine njeni vazali, a na čijem je čelu, za tzv. međunarodnu zajednicu od koje, istovremeno, stvara vojnu NATO alijansu i kreće u dalju pljačku ostatka planete Zemlje, i daje sebi za pravo da svaki njen budžak proglašava za američki nacionalni interes. Ta zla sudbina zadesila je i Srbiju sa njenom južnom pokrajinom. Imajući u vidu navedene činjenice, tvrdnje pojedinih političara, diplomata, novinara, esejista i raznih analitičara, da postoji ozbiljan rivalitet između SAD i EU, da se na Kosovu i Metohiji radi o nekakvom zamrznutom konfliktu ili sporu između Beograda i Prištine, kao i o ratu Rusije protiv Ukrajine, u najmanju ruku liče na propagandu i predstavljaju najblaže rečeno besmislicu.

Aktuelni i formalno – pravni status Metohije i Kosova je: Ušli smo u treću deceniju od kada su SAD sa vazalima izvele otimanje (u pokušaju) oko sedamnaest odsto teritorije Srbije. Svo to vreme nastoje da svoj zločin legitimizuju i legalizuju. Međutim bez izričite – pismene ili prećutne – pasivne saglasnosti države Srbije, izuzimajući primenu sile, neće uspeti u svojoj nameri. Sve dok postoje UN i Rezolucija 1244 SB, kao i Ustav Srbije, uz podršku naših osvedočenih prijatelja i saveznika Rusije i Kine, Kosovo i Metohija za „vjeki vjekov” ostaće sastavni deo Srbije.

Evo šta još o Americi piše drugi njen ugledni građanin Vil Durant u svom kapitalnom delu „Ognjišta mudrosti” o genezi svoje domovine i identitetu njenog stanovništva: „Tek je trista godina otkako su ovamo došli prvi useljenici a samo sto pedeset godina otkako je stvorena naša država. Neki od naših doseljenika bili su aristokrate a neki su bili zločinci.”

Svakako da je sasvim logično da su aristokrate useljenici bili u zanemarljivom broju, jer su u svojim ranijim domovinama uživali u svim blagodetima ovoga sveta, ne računajući pritom pojedince koji su po prirodi avanturisti.

Druga sila, najveća država na svetu a prva po atomskom potencijalu, Ruska Federacija (SSSR), za razliku od SAD, nastala je na sopstvenoj milenijumskoj teritoriji, sa nacijom koju čine starosedeoci i jedinstvenim ruskim jezikom.

Što se tiče Srba i Srbije, kao aktera svetskih zbivanja, o tome u svojoj knjizi „Pupoljak zla” sažeto govori Britanka Džonatan Li Vajs: „Veoma čudan narod; ne možete ih uklopiti ni u jedan svetski poredak. Iako znaju da gube, bez krvi se neće odreći nijedne svoje teritorije. Rekli su ’ne’ Osmanlijama, ’ne’ Austrougarima, ustali su protiv nemačke okupacije i protiv Staljina 1948. Na Kosovu su stali protiv Osmanskog carstva da bi zaštitili Evropu.”

Aktuelno stanje je sledeće: odlukom Vladimira Vladimiroviča Putina od 24. februara 2022. označen je početak novog, boljeg i humanijeg globalnog poretka, a Putin postaje vođa, koji menja svetsku istoriju.

A što se Evrope tiče, ona u geografskom smislu suštinski predstavlja najveće poluostrvo azijskog kontinenta, dok u društveno-političkom smislu, cela zapadna kao i veći deo istočne, sastavni su delovi američkog paklenog plana„Velika oblast”, potpuno potčinjena potrebama privrede SAD, prihvata status njenih vazala.

Zbog verovanja da je upoznat sa navedenim faktima, utoliko više čudi nedavna izjava Kristofera Hila, američkog ambasadora u Srbiji, aktera agresije na SR Jugoslaviju i Srbiju 1999. da „Srbija plaća visoku cenu neuvođenja sankcija (Rusiji), te da će normalizacija (između države Srbije, članice UN, i njene južne pokrajne) doneti benefite svima” („Politika” od 26. januara 2023), samo potvrđuje ambasadorovo (ne)poznavanje geneze i identiteta Amerikanaca i Srba ili pak predstavlja njegovo krajnje licemerje. Jer, svi ti budući benefiti i cena (zapadnjaci je mere isključivo u dolarima), koje Srbija plaća, ne mogu se meriti slobodom, ljudskim životima i ratnom štetom koju su joj SAD sa svojim vazalima tom prilikom pričinili.

A što se tiče namere Srbije za priključenje EU, to u sadašnjim okolnostima umnogome podseća na sve one pojedince i pokrete koji su 1945. prelazili u četnike, odnosno u oslobodilački pokret JVuO, kada se već definitivno znao pobednik.

Aleksandru Vučiću je u „opisu posla”, pre svega, da postigne najveće moguće jedinstvo i iznađe kohezioni faktor, kojim će na duže staze ostvariti i učvrstiti slogu, ne samo srpskog naroda, ma gde on živeo, već i svih građana Srbije. Samo na taj način, sa jedinstvom i slogom moguće je, ne samo nadomestiti izgubljene „benefite”, donacije i strane investicije, koje nudi takozvana međunarodna zajednica, već i osigurati slobodu i suverenitet Srbije. Nažalost, tu zapadnu međunarodnu zajednicu, koja je u podaničkom položaju SAD, videli smo da upravo čini ta „Velika oblast”.

Pri donošenju sudbonosnih odluka, vođa nacije mora imati, kako hrabrost koju Njegoš pesnički izražava: „Strah životu kalja obraz često”, tako i mudrost „Latini (zapadnjaci – aut.) su stare varalice”. „Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže. Od tada smo viši prijatelji, u glavu mi pamet ućeraste.”

Generalni direktor „Trepče” u poslednjoj deceniji 20. veka