Pružili ruku kada je bilo najteže

Zgrade pretvorene u prah, vazduh ispunjen prašinom, neprijatni mirisi i brojna pogrebna vozila na ulicama... tako je izgledao u zemljotresu razrušeni turski grad Hataj kada su ga pre nekoliko dana napustili naši vatrogasci-spasioci. U međuvremenu ovu oblast u blizini granice sa Sirijom pogodio je još jedan jak potres u kome je bilo i stradalih i povređenih.

Naša spasilačka misija Sektora za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova provela je u Hataju desetak dana i uspela da locira tri žive osobe i učestvuje u pronalaženju 23 mrtve. Na kraju jednog od najkomplikovanijih masovnih spasilačkih poduhvata naši momci ispraćeni su kao braća koja su pružila ruku kada je bilo najteže.

– Na dan kada se dogodio zemljotres, 6. februara, upućeni smo u Tursku. Prvi deo tima sleteo je na aerodrom udaljen od Hataja 180 kilometara. Tu smo se javili štabu Međunarodnih snaga Ujedinjenih nacija koji sarađuje s nacionalnim štabom Turske. Put pogođenog dela krenulo je nas nekoliko već sutradan avionom „Turkiš erlajnsa”, dok su ostali pristigli u sredu konvojem. Duž puta do Hataja „pratile” su nas slike urušenih objekata, ali nije izgledalo tako strašno. I kada smo došli u Hataj, u predgrađe, videli smo jednu-dve oštećene kuće. Ali kada smo stigli u trusnu zonu, izgledalo je kao da smo došli na mesto nuklearne katastrofe. Sve je pretvoreno u komade betona i armature – priča Davor Vidović, vođa Specijalističkog tima za spasavanje iz ruševina.

Naši spasioci smešteni su u šatorski kamp u blizini stadiona i delili ga s timovima Italije, Kine, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Grčke, Južnoafričke Republike, Omana...

Iako Turci imaju dobru službu za spasavanje i trudili su se da pomognu pristiglima, bilo je jasno koliko ih je ovo pogodilo.

– Videli smo šta nedostaje pa nam je odmah upućen novi kontingent ljudi i opreme iz Niša. Tu je bilo i vatrogasno vozilo i auto-cisterna s vodom. Pokazalo se da je to bio pravi potez. U gradu nije bilo tekuće vode, struje, mobilna telefonija je bila loša. Ova oprema zajedno sa uređajem za osluškivanje, za video-pretragu terena i našim psom Zigijem, omogućila nam je pravi rad na terenu. Naša misija je spasilačka. Tražimo žive, ali na tom putu nailazimo i izvlačimo poginule. Tuga je kada vas ljudi preklinju da vide svoje mrtve, da ih preuzmu i sahrane kako valja – priča Vidović.

Kako bi sve izdržali, podeli su se u smene, jer je boravak na terenu trajao i po nekoliko časova. Bila je to borba nadljudska borba sa ruševinama i vremenom.

Kada su naši kretali kući, grad je bio u još gorem stanju nego kada su došli, jer je u međuvremenu bilo još zemljotresa koji su izazvali dodatna urušavanja i krenulo je raščišćavanje terena.

– Građevinske mašine su lomile betonske ploče da bi se došlo do preživelih i mrtvih tako da su zgrade pretvorene u prah, a na sve strane je „vladala” prašina od koje nije moglo da se diše i gleda. Kako je temperatura u toku dana bila oko 12 stepeni već se počeo osećati neprijatan miris leševa. Pogrebne službe su bile na svakom koraku i odvozile mrtve sa ulica – svedoči Vidović.

Ali Hataj nije bio grad duhova. Bilo je tu članova rudarskih službi, spasilaca, preživelih...

Davoru je ovo peta međunarodna misija. Učestvovao je u spašavanju u poplavama u Skoplju, u zemljotresu u Albaniji, u gašenju šumskih požara širom Severne Makedonije i u Grčkoj.

Iskustvo i obuke koje je prošao u Francuskoj, u Rusiji, u Singapuru... sjedinili su se kada je kročio na tlo Turske.

– Ovo što se desilo u Turskoj ne može se uporediti ni sa čim što sam video. To se možda doživi jednom u životu – rekao je Vidović i istakao da su im najveća podrška u ovoj misiji bili MUP, Sektor za vanredne situacije i porodice koje su strepele za naših 45 momaka.

Zigi „zvezda” tima

„Zvezda” tima bio je pas Zigi, zahvaljujući kojem su locirane tri žive osobe. Ali je i njemu Turska bila „vatreno krštenje” jer je prvi put leteo avionom i suočio se s katastrofom koja se retko viđa.

– Zigi se na terenu pokazao kao pravi profesionalac. Znao je zašto je došao, šta treba da radi... U njega smo gledali otvorenih očiju. Čekali svaki njegov lavež – znak da ispod ruševina ima živih. Ali i Zigi se povredio, posekao je šapu jer je sve bilo puno armature i polomljenog stakla... Brzo se, srećom, oporavio i nastavio s pretragom. Malo mu je teže pao put nazad i „medijska pažnja”. Posebno kada smo bili na televiziji. Svi su prilazili da ga pomaze, da se slikaju s njim. Kada je trebalo da uđe u službeni automobil „odbio je saradnju”. Kao da je rekao: „Aman, ljudi, dosta je.” Ali odradio je sve momački – priča Vidović.

Čudo ispod ruševina

Živu sedamnaestogodišnju devojku naši spasioci našli su četvrtog dana potrage, i to prilikom otkopavanja osmospratnice.

– Radili smo u „talasima”, malo ljudi, malo bageri, kako zgradu ne bi dodatno urušili. U jednom trenutku Zigi se uzvrteo na jednom mestu, ali nije zalajao. Nismo bili sigurni da li ima neko živ pa smo nastavili s otkopavanjem. Odjednom se u betonu otvorila rupa i začuo se glas. Bio je to šok. Naježim se i sad. Preplavio nas je osećaj koji ne mogu da opišem. Ali nastao je problem. Meštani su potrčali preko nas da izvlače devojku. Jedva smo ih obuzdali, a bilo je važno da joj prvi priđemo mi. Trebalo nam je oko sat i po da sve obezbedimo i izvučemo je kako treba. A tada – sreći nije bilo kraja – svedoči Davor.