Gosti traže više od sira, kajmaka i pogače

Knić – Nema ništa lepše od kajmaka, domaćeg sira i vruće pogače! Ovaj moto seoskog turizma u Srbiji od pre četvrt veka i dalje važi, ali turisti, osim domaće kuhinje i dobre prepečenice, traže i nešto više. Seoski turizam u Kniću i okolnim selima, i pored odličnih uslova za razvoj, još uvek zavisi od improvizacije pojedinaca. A, mogao bi da bude okosnica razvoja čitavog kraja. Doduše, bez ulaganja i stručnih kadrova teško ide.

– Težište razvoja ovog kraja treba da budu poljoprivreda i turizam, ali bez urbanističkih i detaljnih planova ne može se konkurisati za podsticajna sredstva. Ovde nema ko to da uradi, a opština nema para. Uspostavili smo kontakt sa republičkom Agencijom za privredni razvoj i kragujevačkom Direkcijom za urbanizam, pa ćemo videti – kaže za „Politiku” predsednik opštine Knić Borislav Busarac.

Gružansko jezero, stari grad Borač i krš vulkanskog porekla, brojne crkve i manastiri samo su neke od atraktivnih lokacija koje turistima mogu da omoguće aktivan odmor. Ribolov, lov, duge šetnje i branje pečuraka, međutim, ne privlače veliki broj gostiju. Prošle godine, u selima Borač, Žunje i Grabovac bilo je svega 138 turista, uglavnom Vojvođana i Beograđana.

Ni opština ne može sama

– Jezero je naš glavni adut, ali treba napraviti plan kako da se tu razvija turizam, a da se ne ugrozi kvalitet vode za piće. Opština, međutim, to ne može sama da uradi. Za tako nešto potrebna je i pomoć države – veli nam predsednica Turističke organizacije Knić Nataša Đurđević.

Prema njenim rečima, u Kniću i okolnim selima je svega deset registrovanih domaćinstava koja raspolažu sa nešto više od stotinu kreveta. Seoski turizam je dopunska delatnost meštana, koji kroz taj posao uspevaju da plasiraju svoje proizvode.

Jedan od onih koji su odlučili da uplove u turističke vode jeste i Damjan Tanasijević iz Žunja. Pre šest godina, on i supruga su ostali bez posla u „Zastavi”. U početku je imao četiri ležaja, a sada može da primi 11 gostiju. Svaka soba u njegovom domaćinstvu ima kupatilo, ali za to su, kako kaže, bila potrebna velika ulaganja.

– Da mogu da napravim objekat sa 25 ležajeva, ovaj posao bi bio isplativ. Sobe moraju da imaju kupatila, grejanje, a ja to ne mogu da finansiram. Zato ovde turizam traje samo tokom leta, a moglo bi da se radi čitave godine – ističe Tanasijević.

U njegovom domaćinstvu zatekli smo mlade reprezentativce Srbije u veslanju. Oni su redovni gosti, pošto je Gružansko jezero proglašeno stalnom bazom za pripreme Veslačkog saveza Srbije.

– Mikroklima je odlična, hrana malo jača, ali zdrava, a svud je mir i tišina. Gružansko jezero je idealno za pripreme. Ima potrebnu dužinu od 2.000 metara, račva se u dva kraka, a jedan je stalno u zavetrini. Treniramo na više lokacija u zemlji, ali ovde je najbolje – kaže za naš list trener Partizana i mlađih reprezentativnih selekcija Aleksandar Ivković.

Zamiru lepa sela

Dejan Milošević je ruralnim turizmom počeo da se bavi pre tri godine. Poseduje restoran, smešten u etnodvorištu uređenom u šumadijskom stilu, a planira da u Borču, jednom od najlepših šumadijskih sela, sazida i etnohotel.

– Kad bih imao novca, hotel bih zidao sam. Ovako, realnija je mogućnost da to uradim u saradnji sa opštinom Knić. Za sada je ovo porodični biznis, a u hotelu bih mogao da zaposlim bar 25 ljudi. Tako bismo privukli i strane goste. Oni vole prirodu, čist vazduh i domaću kuhinju, ali ne bi da se odreknu ni komfora. Prvog imamo u izobilju, a nedostaje nam ovo drugo – naglašava Milošević.

Seoski, lovni i izletnički turizam šansa je i za povratak mladih na selo. U nekim knićkim selima škole su gotovo puste, a u učionicama je svega nekoliko učenika. Domaćinstva su pretežno starija, pa čak i kad neko započne posao, njega nema ko da nasledi i nastavi tamo gde se stalo. Umesto da se razvija, turizam u Kniću, bez pomoći države, može i da zamre. Bio bi to greh prema jednom od najlepših krajeva u Srbiji.