U komšiluk sa kamenom oko vrata

Nisu u pitanju više ni titula, ni bodovi... U pitanju je nešto važnije od toga. Partizan odlazi u komšiluk s kamenom oko vrata, koji je teži od ovog sadašnjeg bio samo jednom – 10. juna 1979. Tada se grčevito borio za goli život. Izgubio je (3:0), pa je tek u poslednjem kolu odahnuo.

Od večerašnjeg „večitog derbija” ne zavisi opstanak u ligi. Takmičarski je značajan da se ne dovede u pitanje drugo mesto, koje vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona. Ali, s obzirom na trenutak u kome se „crno-beli” nalaze za njih bi pobeda bila toliko dragocena da nema cenu.

Mogu li da je izvojuju u ovom megdanu? Ili bar da se iz njega vrate uzdignuta čela?

Crvena zvezda je neuporedivo uspešnija u međusobnim okršajima (na 168 utakmica 66 pobeda uz 47 poraza) što joj, samo po sebi, omogućava da u duele s najljućim rivalom ulazi s većim samopouzdanjem. Pogotovo što ishod na ostvarenje njenog cilja u ovom šampionatu neće imati nikakav uticaj. S prednošću od 13 bodova njena šesta uzastopna titula prvaka države se ne dovodi u pitanje. Razume se, ona je željna trijumfa u odmeravanju snaga s „crno-belima” i nikada se neće zasititi pobeda.

I dobro joj ide. Jeste na početku ove polusezone igrala kod kuće nerešeno s Vojvodinom, ali se potom baš zahuktala. Uzgred, više od pola decenije nije izgubila kod kuće u prvenstvu Srbije!?

A Partizan? Uopšte i ne liči na onaj tim od jesenas, mada su isti igrači. Nijednom nije pobedio na svom stadionu (Mladost iz Novog Sada 0:4, Šerif iz Tiraspolja 1:3 i Radnički iz Kragujevca 1:1). Doduše, u gostima je dobio sve tri utakmice (u Kruševcu 1:0, u Kišinjevu 1:0 i u Subotici 2:1), ali ako na to uvo spava uoči odlaska na stadion „Rajko Mitić”...

Čak i kad je pobeđivao sem bodova nije imao čime da se podiči. Neobjašnjivo je šta se za vreme najduže pauze u šampionatu (zbog Svetskog prvenstva jesenja polusezona je završena već 13. novembra) desilo s fudbalerima, koji su do odlaska na zimski san izgarali do poslednjeg minuta, vadili kestenje iz vatre kad je izgledalo da je potpuno izgorelo, na čiju je igru bilo ovakvih i onakvih primedbi, ali ne i na srčanost. A bilo je i lepih poteza i pobeda da se napajaju i naredna pokolenja.

Istina, i tada je početak sezone bio poražavajući. I u prvenstvu i na međunarodnoj sceni, ali, s promenom trenera, činilo se da je organizam „crno-belih” ne samo preboleo, nego i da je stekao otpornost.

Međutim, kao da je isteklo dejstvo melema, koji je doneo Petrić. On je nedavno, iznuren, digao ruke, pa je upravljač predat Duljaju. Kao i njegov prethodnik nema bog zna kakvo trenersko iskustvo, ali ima izuzetno igračko. Njegovo glavno, pa, možda, i jedino, preimućstvo u odnosu na Zvezdinog trenera, koji je, doduše, na toj dužnosti već imao „vatreno krštenje”, jeste to što je kao fudbaler poprilično „večitih derbija” preturio preko glave. Dakle, trebalo bi dobro da zna kako je igračima i pre i za vreme tog najvažnijeg dvoboja u našem fudbalu i da ih zbog toga i bolje pripremi za ono što sledi i bolje razume kad borba počne da plamti.

U razgovoru s novinarima uoči večerašnjeg meča, svog prvog na mestu Partizanovog trenera, najavio je da će njegov tim od samog početka da krene agresivno. To je jedina taktika u ovom trenutku na koju ima rezona da „crno-beli” nešto ulože. Crvena zvezda nije navikla da se brani i kad bi se našla u takvoj ulozi pitanje je kako bi se snašla. Ako joj Partizan prepusti loptu ona bi bila kao riba u vodi. Da im je odbrana pouzdanija mogli bi „crno-beli” da se uzdaju u protivnapad, ali ove godine to nikako da dođe do izražaja, pa je teško da se očekuje da će baš sada svaki šraf u „parnom valjku” da bude dobro zategnut.

Ipak, biće ključno ono što niko ne može da zna dok se ne pokaže na fudbalskom polju, a to je vera u sebe s kojom će igrači da uđu u utakmicu. Partizan je presušio i kad je voda išla na njegovu vodenicu. Protiv šampiona Moldavije je rano poveo, pa ga voda odnela. Protiv Šumadinaca je, takođe, brzo došao u vođstvo, pa – propao u crnu zemlju. Umesto da mu to bude podstrek da nastavi s jurišima i protivnika dotuče, on mu je davao vreme da se povrati od šoka i osili.

Mali su izgledi davani i Petriću u prošlom „večitom derbiju”, jer je i tada izgledalo da Partizan nema čemu da se nada. Završilo se nerešeno, a, mada je izjednačio iz penala dosuđenog posle prekršaja, koji nije načinjen kad je bila šansa za gol, „crno-beli” su neočekivano ostavili jači utisak.

Duljaj je preuzeo ekipu u sličnom stanju. Ali, i on je, s obzirom da mu je ovo debi na Partizanovoj klupi, svež trener, pun vere u sebe (da je drugačije sigurno se ne bi prihvatio toga baš u ovom trenutku) i to bi mogao da prenese na svoje igrače, koji, sa svoje strane, možda shvate da su proćerdali sve što su imali i da bi morali da zapnu iz petnih žila da bi se bar simbolično iskupili za propalu sezonu. Kapiten Urošević, koji se prošle godine toliko izdigao da je bio među kandidatima za odlazak na Svetsko prvenstvo, a sada se i sam uklopio u opšte sivilo ekipe, tvrdi da je sve ovo uoči „večitog derbija” dovoljna motivacija.

Ruku na srce, između obećanog i učinjenog nije uvek znak jednakosti. Ma koliko reči bile izgovorene iz najdubljeg uverenja, pitanje je kako će biti na delu, jer na „crno-bele”, a oni tek pokušavaju da se pridignu posle teških padova, juri u punom zaletu protivnik, i to takav da jačeg u zemlji nema.

Petrić je nastojao da rastereti igrače, da ne ulaze u utakmice pod psihičkim pritiskom. Možda je takav pristup teorijski opravdan, ali evo do čega je doveo u praksi! „Crno-beli” nemaju pravo da se zavaravaju – ako onaj kamen ne ostave u Ljutice Bogdana 1 omča oko klupskog vrata zategnuće se do nepodnošljivog bola. Uspehom trenutno ne bi ništa popravili, ali bi bar stekli nadu da kreću ka boljem.