У комшилук са каменом око врата

Нису у питању више ни титула, ни бодови... У питању је нешто важније од тога. Партизан одлази у комшилук с каменом око врата, који је тежи од овог садашњег био само једном – 10. јуна 1979. Тада се грчевито борио за голи живот. Изгубио је (3:0), па је тек у последњем колу одахнуо.

Од вечерашњег „вечитог дербија” не зависи опстанак у лиги. Такмичарски је значајан да се не доведе у питање друго место, које води у квалификације за Лигу шампиона. Али, с обзиром на тренутак у коме се „црно-бели” налазе за њих би победа била толико драгоцена да нема цену.

Могу ли да је извојују у овом мегдану? Или бар да се из њега врате уздигнута чела?

Црвена звезда је неупоредиво успешнија у међусобним окршајима (на 168 утакмица 66 победа уз 47 пораза) што јој, само по себи, омогућава да у дуеле с најљућим ривалом улази с већим самопоуздањем. Поготово што исход на остварење њеног циља у овом шампионату неће имати никакав утицај. С предношћу од 13 бодова њена шеста узастопна титула првака државе се не доводи у питање. Разуме се, она је жељна тријумфа у одмеравању снага с „црно-белима” и никада се неће заситити победа.

И добро јој иде. Јесте на почетку ове полусезоне играла код куће нерешено с Војводином, али се потом баш захуктала. Узгред, више од пола деценије није изгубила код куће у првенству Србије!?

А Партизан? Уопште и не личи на онај тим од јесенас, мада су исти играчи. Ниједном није победио на свом стадиону (Младост из Новог Сада 0:4, Шериф из Тираспоља 1:3 и Раднички из Крагујевца 1:1). Додуше, у гостима је добио све три утакмице (у Крушевцу 1:0, у Кишињеву 1:0 и у Суботици 2:1), али ако на то уво спава уочи одласка на стадион „Рајко Митић”...

Чак и кад је побеђивао сем бодова није имао чиме да се подичи. Необјашњиво је шта се за време најдуже паузе у шампионату (због Светског првенства јесења полусезона је завршена већ 13. новембра) десило с фудбалерима, који су до одласка на зимски сан изгарали до последњег минута, вадили кестење из ватре кад је изгледало да је потпуно изгорело, на чију је игру било оваквих и онаквих примедби, али не и на срчаност. А било је и лепих потеза и победа да се напајају и наредна поколења.

Истина, и тада је почетак сезоне био поражавајући. И у првенству и на међународној сцени, али, с променом тренера, чинило се да је организам „црно-белих” не само преболео, него и да је стекао отпорност.

Међутим, као да је истекло дејство мелема, који је донео Петрић. Он је недавно, изнурен, дигао руке, па је управљач предат Дуљају. Као и његов претходник нема бог зна какво тренерско искуство, али има изузетно играчко. Његово главно, па, можда, и једино, преимућство у односу на Звездиног тренера, који је, додуше, на тој дужности већ имао „ватрено крштење”, јесте то што је као фудбалер поприлично „вечитих дербија” претурио преко главе. Дакле, требало би добро да зна како је играчима и пре и за време тог најважнијег двобоја у нашем фудбалу и да их због тога и боље припреми за оно што следи и боље разуме кад борба почне да пламти.

У разговору с новинарима уочи вечерашњег меча, свог првог на месту Партизановог тренера, најавио је да ће његов тим од самог почетка да крене агресивно. То је једина тактика у овом тренутку на коју има резона да „црно-бели” нешто уложе. Црвена звезда није навикла да се брани и кад би се нашла у таквој улози питање је како би се снашла. Ако јој Партизан препусти лопту она би била као риба у води. Да им је одбрана поузданија могли би „црно-бели” да се уздају у противнапад, али ове године то никако да дође до изражаја, па је тешко да се очекује да ће баш сада сваки шраф у „парном ваљку” да буде добро затегнут.

Ипак, биће кључно оно што нико не може да зна док се не покаже на фудбалском пољу, а то је вера у себе с којом ће играчи да уђу у утакмицу. Партизан је пресушио и кад је вода ишла на његову воденицу. Против шампиона Молдавије је рано повео, па га вода однела. Против Шумадинаца је, такође, брзо дошао у вођство, па – пропао у црну земљу. Уместо да му то буде подстрек да настави с јуришима и противника дотуче, он му је давао време да се поврати од шока и осили.

Мали су изгледи давани и Петрићу у прошлом „вечитом дербију”, јер је и тада изгледало да Партизан нема чему да се нада. Завршило се нерешено, а, мада је изједначио из пенала досуђеног после прекршаја, који није начињен кад је била шанса за гол, „црно-бели” су неочекивано оставили јачи утисак.

Дуљај је преузео екипу у сличном стању. Али, и он је, с обзиром да му је ово деби на Партизановој клупи, свеж тренер, пун вере у себе (да је другачије сигурно се не би прихватио тога баш у овом тренутку) и то би могао да пренесе на своје играче, који, са своје стране, можда схвате да су проћердали све што су имали и да би морали да запну из петних жила да би се бар симболично искупили за пропалу сезону. Капитен Урошевић, који се прошле године толико издигао да је био међу кандидатима за одлазак на Светско првенство, а сада се и сам уклопио у опште сивило екипе, тврди да је све ово уочи „вечитог дербија” довољна мотивација.

Руку на срце, између обећаног и учињеног није увек знак једнакости. Ма колико речи биле изговорене из најдубљег уверења, питање је како ће бити на делу, јер на „црно-беле”, а они тек покушавају да се придигну после тешких падова, јури у пуном залету противник, и то такав да јачег у земљи нема.

Петрић је настојао да растерети играче, да не улазе у утакмице под психичким притиском. Можда је такав приступ теоријски оправдан, али ево до чега је довео у пракси! „Црно-бели” немају право да се заваравају – ако онај камен не оставе у Љутице Богдана 1 омча око клупског врата затегнуће се до неподношљивог бола. Успехом тренутно не би ништа поправили, али би бар стекли наду да крећу ка бољем.