Poezija Jelene Švarc miriše na večnost

Pozorište je moja ispovedaonica. Mesto gde se ne laže ni u primisli. Bio je ovo veoma naporan proces. Jer istine jesu naporne, zato ih ljudi i izbegavaju. U procesu rada na predstavi „Čudo Lavinija” sa mnom su bile tri neverovatne glumice: Aleksandra Veljković, Joana Knežević i Olivera Guconić. Otišle smo na kraj sebe i vratile se nazad, takoreći zgažene. Takva je priroda katarze, kazuje rediteljka Jelena Bogavac, koja u matičnom Bitef teatru – novoformiranoj sceni Bitef studio radi predstavu „Čudo Lavinija”. Premijere su večeras i sutra od 20 sati kada Bitef teatar obeležava 34. godinu trajanja. Predstava teatra poezije „Čudo Lavinija” nastala je u tromesečnom studijskom pozorišnom istraživačkom radu. Za svoj polazak i tekstualni predložak uzima poeziju Jelene Švarc (1948–2010) iz zbirke pesama „Dani i dela monahinje Lavinije”. Prevodilac je Zlata Kocić, scenograf Ljubomir Radivojević, kostimograf Aleksandar Kovačević…

– Na novoformiranoj sceni, Bitef studio, repertoarska tendencija koju želimo da razvijamo svakako je teatar poezije, poetski teatar. Na našim prostorima on ima dugu, u savremenom trenutku pomalo zatrtu tradiciju. Sećamo se da je kao jedinstveno pozorište na Balkanu, Teatar poezije, od 1963. do 1992, delovao u Beogradu kao jedino pozorište ove vrste sa redovnim repertoarom. Štimung savremenog vremena takav je da mi se čini da eventualno poezija može da mu replicira. Velika, prostrana, ozbiljna poezija. Može da obuhvati ovo vreme kao ruka rukavicu. Može da pokuša – smatra Jelena Bogavac i objašnjava zašto je scenski htela da se ogleda u poeziji Jelene Švarc:

– Jelena Švarc je dugi niz godina moja omiljena pesnikinja. Dalekih devedesetih izdao je njenu zbirku „Dani i dela monahinje Lavinije” „Istočnik” u prevodu Zlate Kocić, sa veličanstvenim esejom Enise Uspenski, koji je bio ključ za kovčeg poezije Jelene Švarc. Znam napamet zauvek nizove pesama Jelene Švarc. Ona je utkana u poetski portret moje stvarnosti. Postala je deo moga sećanja. Ona je moj događaj, moja biografija. Zapanjujuće je kako sam je obukla. Kao haljinu iznošene stvarnosti. Kao potkošulju. Ispod svega da greje i kad se ne vidi. I eto, na pragu svoje 50. godine, makar to bilo uobraženo ili egzibicionistički, rešila sam da pred publiku izađem u toj pohabanoj noćnoj košulji izgužvanoj od noćnih mora trajuće stvarnosti. U pozorišnom smislu, naravno.

Poezija Jelene Švarc, primećuje Jelena Bogavac, miriše na večnost: strastvena je, idealistička. Njena muzika, ritam stihova se menja zajedno sa ritmom disanja, zbog čega ovi stihovi, ne napuštajući silabotoniku, postaju potpuno slobodni, prirodni, fleksibilni, plastični. Neko će reći da je ovo pismo na ivici faula, ali geniju je svojstveno da ruši sva pravila. Poeziju Jelene Švarc porede sa malenim igračkim džepnim pozorištem. Ovaj bezgranični svet lako se sklapa u pozorišnu kutiju: taj svet ogromnih prostora i tragičnih ponora, na drugi pogled sićušan kao igračka – deluje ogroman zahvaljujući složenom sistemu magičnih ogledala koje uspostavlja.

Ne treba zaboraviti da je Jelena Švarc bila kćerka Dine Švarc, direktorke pozorišta „Tovstonogov” iz Lenjingrada, odrasla u pozorišnoj sredini, školovana kao pozorišna kritičarka.

– U poeziji Jelene Švarc ponekad zapanji višak smisla, živa vera, stalno živo posredovanje, povezanost svega sa svime. Ponekad se čini da je uronjena u mit, a onda, zbog neke reči, slike, prikrade se pitanje: šta ako je sve iz zabave? Istovremena duboka ozbiljnost i razularena igra. Morala je da stalno oseća skrušenost , rascepkanost i zakrpljenost svega. Morala je da oseća taj trenutak raspuklosti, pukotine smisla koja se širi razdeljena u našem vremenu – kaže Jelena Bogavac.