Strah je kuga ovog sveta

S jedne strane, imamo iskustvo korone u ovih zadnjih par godina, koja neodoljivo podseća na situaciju u „Besnilu” Borislava Pekića: kad se u romanu govori o karantinu, policijskom času, vakcinaciji, nošenju maski, zabrani okupljanja, izbegavanju međusobnog kontakta. To su stvari koje svi mi imamo u svom neposrednom životnom iskustvu, kaže za „Politiku” dramaturg i pisac Fedor Šili, koji je sa rediteljem Borisom Liješevićem ponovo ukrstio svoju pozorišnu poetiku. U Narodnom pozorištu u Somboru ovaj nagrađivani tandem istrajava na predstavi „Besnilo” po romanu Borislava Pekića. Scenograf je Marija Kalabić, kostimograf Biljana Grgur, muziku potpisuje David Klem, scenski pokret Iva Đukić, lektor je Dejan Sredojević.

Pekićeve junake tumače: Aleksandar Ristoski, Ana Rudakijević, Biljana Keskenović, Dragana Šuša, Ivana V. Jovanović, Nemanja Bakić, Nikola Knežević, Ninoslav Đorđević, Saša Torlaković, Srđan Aleksić, Branislav Jerković, Ksenija Mitrović, Marko Marković, Stefan Beronja. Premijera „Besnila” je zakazana za 10. mart.

„Godina je 1981. Mesto: londonski Međunarodni aerodrom ’Hitrou’. Stecište i raskršće hiljadu nacija i rasa, hiljada i hiljada ličnih drama i tragedija…” Zašto ste izabrali baš „Besnilo” za svoje novo scensko čitanje?

Ono što mi je bilo najinspirativnije i najzanimljivije jeste u kojoj meri svet koji Pekić opisuje nalikuje na današnji svet. Bez obzira na to što su se spoljašnje okolnosti u značajnoj meri izmenile – pad komunizma u istočnoj Evropi, raspad Sovjetskog Saveza, tehnološki razvoj koji bi svetu iz 1981, kad je roman pisan, verovatno izgledao naučnofantastični. Ako bi se radnja događala danas, svakako bismo morali razmišljati kako bi internet, mobilni telefoni, laptopi, skajp, vajber... uticali na radnju. Uprkos svim tim razlikama, još uvek se bavimo istim pitanjima kojima se i „Besnilo” bavi. Odnosi Rusije i Zapada, Izraela i Palestine, pitanje etike u odnosu na naučne eksperimente, moralna opravdanost eutanazije, strah od nuklearnog rata, sve je to i danas aktuelno u političkom i društvenom životu. Pekićev Hitrou služi kao slika sveta u malom, i vidimo da se taj svet suštinski ne menja.

Rad na dramatizaciji „Besnila” bez sumnje je vrlo zahtevan angažman. Kako je tekao ovaj vaš rad?

Proces stvaranja dramatizacije „Besnila” u osnovi je tekao kao i sve druge dramatizacije koje sam radio. Uvek se rukovodim istim principom, a to je da se definiše šta je osnovna radnja, da se nađe dramska suština knjige, i da se to prilagodi pozorišnom jeziku i realnosti teatarskog stvaranja. Kad pišete dramu, vodite računa i o nekim, hajdemo reći, banalnim činjenicama o pozorištu. Da bi valjalo imati 10 likova, a ne 250, ili da u principu nije dobra ideja imati monolog od 28 strana. Kad knjigu pretvarate u dramu, koristite istu logiku. Da ne možete imati scenu kad će avion sleteti na aerodromsku pistu, ili da ćete teško u „Ratu i miru” staviti 100.000 statista na scenu da odigraju bitku kod Austerlica, pa se morate služiti drugim, stilizovanim sredstvima da takve događaje prikažete ili opišete. Moram reći da me zabavlja ako mogu, kao u „Ratu i miru”, da napišem didaskaliju koja kaže „Na ogromnom polju 80.000 vojnika se postrojavaju u kolone – konjica, artiljerija i pešadija”, ali to ipak činim sa svešću da će to ili biti pročitano, ili da će naprosto služiti reditelju i glumcima da imaju potreban kontekst, u kojim se konkretnim okolnostima određena scena događa.

Pekićev stil je prilično zahtevan za čitanje. Kakve razgovore ste vodili, intimno sa Pekićem?

Pekić „Besnilo” definiše kao roman. I on to, u nekom osnovnom smislu, i jeste. To je horor priča, triler – nešto nalik romanima Stivena Kinga, na primer – ali istovremeno Pekić ide i dublje od toga, otvara razne teme koje se, kako u radu na dramatizaciji, tako i trenutno na probama, pokazuju vrlo zanimljivim i provokativnim, pitanja morala, etike, sveta u kojem živimo... Naročiti izazov dramatizacije „Besnila” leži u pokušaju da se, što je moguće više, takve stvari zadrže, da se ta dublja pitanja koja nam Pekić postavlja ne izgube. Bilo bi lako dramatizaciju svesti na priču o besnilu na Aerodromu „Hitrou”, i to bi bilo tačno u nekom najosnovnijem smislu same radnje romana, ali time bi se ipak promašila suština onoga o čemu Pekić piše.

Borislav Pekić, politički disident, napisao je svoj roman 1981. godine, dve godine pre vašeg rođenja. Kakvo vam je zapravo ovo Pekićevo iskustvo?

 Ono što mi se učinilo najvažnijim u „Besnilu” je priča o strahu. Da citiram Pekića: „Nemaj straha. Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačeg. Zbog toga se zavlače u rupe i umiru svako za sebe. Zbog toga se ne pomažu kad ih napadne besnilo. Zato je toliko njih pomrlo bez utehe.” Nisam siguran da imam nešto posebno pametno da dodam na te reči, ali tu misao, da je strah kuga ovog sveta, shvatio sam kao jednu od ključnih ideja romana. Naravno, strašno je što se pojavi neka smrtonosna bolest, ali je isto tako strašno kako pojava te bolesti utiče na ljude. Kako ta bolest stvara nepoverenje među ljudima, kako nas izoluje od drugih, kako nas na neki način čini neosetljivim za tuđu patnju... Ali i to je ključna stvar, mislim da je suština „Besnila” da za tu vrstu straha, ravnodušnosti i nepoverljivosti besnilo nije ni potrebno. Da je to već postalo neka vrsta stvarnosti koju živimo, prirodno stanje stvari koje smo svi, u manjoj ili većoj meri, prihvatili. Nije bolest besnila stvorilo takvo stanje stvari, ta bolest se samo pojavila u svetu koji je već postao takav.