Zašto smo poštovali Branka Pešića

Film „Gradonačelnik”, o devetogodišnjem upravljanju Branka Pešića Beogradom, nedavno prikazan na programu RTS-a, pravi je prilog sećanju, pored naziva ulice, škole, knjige, najavljenog spomenika... Sve je to Branko zaslužio, a ja ću dodati još neka svedočenja i sećanja.

Da bi se razvila automobilska industrija u Jugoslaviji odlučeno je da se u Rakovici izgradi nova fabrika motora za automobile „Zastava” iz Kragujevca. S Brankom Pešićem u fabriku „21. maj” došli su svi pozvani. Pita Branko direktora Beobanke da li je spremno finansiranje, a direktora „Komgrapa” da li su spremni da grade. Odgovorili su potvrdno. Na to će direktor „21. maja”: „Ali nemamo građevinsku dozvolu”. Branko ljutito odvrati: „Nećeš valjda da je čekaš od činovnika?” Prisutni član Radničkog saveta, oduševljen Pešićevom efikasnošću, zamoli ga da bude kum novoj fabrici. Pristao je i to je zapisano u bronzanoj ploči.

Nekoliko meseci kasnije, na nekoj proslavi, pitao me Branko: „Kako napreduju radovi”. S novinarskim praćenjem odgovorih da firma iz Maribora pre roka završava metalnu konstrukciju. Kaže Branko: „Častite ih.” Na večeri u elitnom restoranu „Golf” bilo je dirljivo slušati radnike: „Gradili smo širom Jugoslavije, ali nikada i niko nas nije ovako počastio.” Kazao sam im to je i zasluga kuma fabrike Branka Pešića. Iz te fabrike 1991. godine u vreme sankcija, izvezeno je u Italiju, u Torino, 45.000 motora za „Fijatove” automobile. To je najbolji dokaz kvaliteta motora iz Rakovice.

U ime omladine Beograda, Branku smo jedan zahtev obrazlagali Čedo Petrović i ja. Brzo smo se dogovorili. Sekretarica uvodi u kabinet „Sedmoricu mladih”, koji su u to vreme žarili i palili šou-nastupima na beogradskoj i jugoslovenskoj estradi. Srdačno se rukuju s predsednikom. Branko ih pita: „Dokle mislite da se švercujete s tim ’mladih’?” Oni, skoro u horu, odgovaraju: „Nije važno koliko imaš godina, važno je kako se osećaš.” „Ma nemojte”, kaže Branko, „to je izgovor star koliko i vi. Novo pravilo je: Nije važno kako se osećaš, važno je kako te drugi osećaju.” Svi smo se nasmejali.

Zovu me iz Opštine Zemun da dođem na zbor građana u mesnu zajednicu, pokrenuta je inicijativa da preko puta kuće Branka Pešića postave njegovu bistu. Porodica to ne prihvata, što mi je potvrdila Brankova supruga. U to vreme na Studentskom trgu u GKSSRN Beograda, pored ostalog, koordinisao sam podizanje spomenika. Na zboru oko 150 prisutnih zdušno brane svoju nameru. Kazao sam im: „Niko ne osporava vašu komšijsku dobru nameru da sačuvate trajnu uspomenu na Branka. Ali nemojte, molim vas, da nas ubeđujete kako volite Branka više od njegove dece i supruge. Ljudski to ne može biti. Zato poštujte njihovu volju. Verujem da će se Beograd dostojno odužiti Branku Pešiću.”

U odgledanom filmu dokazana je moć filmske umetnosti, pa smo videli Branka u očevom naručju, Branka u papučama, sa sinom i ćerkom, zatim kao đaka osnovne škole, gimnazijalca i skojevca u Sremu, partizana na Sutjesci, vođu Zemuna, uspravnog sagovornika s Titom, u dokolici na Dunavu s ribarima i penzionerima, u kafani s tamburašima i iznad svega, istinu: Branko nije od onih koji su se borili za klasno, a sebi uzimali prvoklasno. Mogao je, a nije, zato smo ga toliko poštovali.

Špiro Solomun,
politikolog