Dan žena kao dan opomene

Na 8. mart – Dan žena, Srbija je suočena sa devetim ubistvom žene od početka godine i neuspehom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Mere i kazne iz ovog zakona nisu garancija da će biti sačuvan život žene koja je smogla snage i hrabrosti da pomoć zatraži od institucija države.

Ako se pitamo koliko žena u našoj zemlji trpi nasilje i već dugo ima dilemu da li da se obrati policiji, tužilaštvu, sudu, advokatu, Autonomnom ženskom centru, Sigurnoj kući ili bilo kojoj instituciji – izvestan je odgovor da ih ima mnogo i da nisu zaštićene ni na koji način.

Možda su neki planovi zaštite žrtve bili uspešni, ali svi projekti padaju u vodu onda kada nastrada još jedna žena na ulici pogođena metkom, kada još jedna bude ubodena nožem, zadavljena, silovana, prebijena...

Ni institucije ni novinari nemaju više moralno pravo da samo postavljaju pitanja i navode statističke podatke. Moraju pozvati na hitno pronalaženje i sprovođenje onih mera koje će nasilnike držati pod kontrolom. Šta vredi zabrana prilaska i komunikacije ako muž izađe iz stana a onda sačeka ženu na ulici i ubije je? Šta vredi zatvor do 60 dana zbog kršenja hitne mere, ako će posle izlaska iz zatvora on doći da se osveti?

Ima stručnjaka koji su se zapitali gde odlaze muškarci koji su odlukom policije i suda izbačeni iz stana. Istina je da „utočište” pronalaze kod rođaka i prijatelja, a neki od njih postaju beskućnici i spavaju po parkovima. Istina je da mnogi nastavljaju sa upotrebom alkohola i droge. Istina je da agresija i bes postaju još intenzivniji svaki put kada imaju nameru da se vrate svojoj žrtvi, a ne smeju da ne bi otišli u zatvor.

Sve to znaju i sudije i tužioci i policija, ali je ostao bez odjeka predlog da se formiraju neke vrste „sigurnih kuća” za nasilnike, sigurnih zapravo za njihove žrtve – neka prihvatilišta gde bi sa nasilnicima radili psiholozi i psihijatri. Nije dovoljno da se oni samo javljaju policijskoj stanici u određeno vreme. Van tog vremena slobodni su da ubiju.

Autonomni ženski centar saopštio je juče da je ubistvo Sanje M. moglo da bude sprečeno da su sud i tužilaštvo u Pirotu imali stvarnu želju da je zaštite. Naglašavaju da je sud svojim saopštenjem poslao poražavajuću poruku ženama da i pored prijave nasilja njihov život neće biti spasen.

Sanja M. je više puta prijavljivala da je bivši partner proganja. Miroslav M. bio je zbog toga prošle godine osuđen na novčanu kaznu od 100.000 dinara, na osnovu sporazuma o priznanju krivice sa tužilaštvom. O tom sporazumu pokojna Sanja verovatno nije bila ni obaveštena.