Nešto više od ljubavi, nešto manje od sreće

Solun – U atmosferi višednevne žalosti zbog nedavne tragedije nestanka mnogih ljudskih života i grčke mladosti usled direktnog sudara vozova, ali i u atmosferi demonstracija protiv odgovornih među koje protestanti (naročito) ubrajaju grčku vladu, održava se 25. Solunski festival dokumentarnih filmova.

Teška nesreća koja je zadesila Grčku prošle nedelje, odrazila se i na brojnost festivalske publike. Gledalaca je vidno manje nego predhodnih festivalskih godina, ali su zato programske celine i broj filmova ostali kao i uvek impozantni. Ovogodišnji TIDF nudi 237 dugometražnih i kratkih dokumentarnih filmova iz svih zemalja sveta, a ove godine je čak 99 svetskih premijera (ukupno 54 grčka filma). Pored političkih i društvenih pitanja poput: klimatskih promena, rata u Ukrajini, rasizma, imigracija, ekonomske krize i slično, ponuđeno je i nekoliko filmova koje se bave temama koje ne viđamo često u bioskopu ili na malim ekranima. Reč je o filmovima o rodnom identitetu i LGBT pitanjima.

Svojom vedrinom, finim porukama unutar kompleksne problematike izdvojio se mađarski dugometražni dokumentarac „Uski put do sreće” Kate Ole, koji na svetlost dana iznosi položaj LGBT osoba u Mađarskoj. Stanovnišvo se prema njima većinski odnosi negativno i neprijateljski. A možete tek zamisliti kakav može biti odnos prema mladom gej paru romske nacionalnosti u jednom od najsiromašnijih delova Mađarske. Oleova pripoveda upravo o njima – o Gergu i Leonardu koji su u iskrenoj ljubavnoj vezi već šest godina, a trpe odbacivanje i od strane svoje izolovane romske zajednice i od ostatka sveta. Ovi mladi momci čiju je iskrenu ljubav, međusobnu pažnju, rigu i posvećenost, pravo zadovoljstvo gledati na velikom platnu, rešili su da svoj život pretvore u filmski mjuzikl ne bi li tako doprli do onih koji ih ne prihvataju, odbacuju i mrze. Sele se u Budimpeštu i preko Mađarskog filmskog intituta traže neophodne profesionalne saradnike, jer su sami potpuni amateri, i tako su i došli do same rediteljke Kate Ole koja je na sebe i preuzela snimanje filma na osnovu njihovog životnog scenarija.

Njihov plan koji je delovao idealno prekinut je smrću Gergove majke i ponovnim suočavanjem sa članovima porodica koje su ih se odrekle. U ovakvoj sredini biti Rom i biti gej je nezamislivo i božji greh. Ola niže potresne scene razgovora sa porodicom, od kojih je najteža i najdirljivija ona u kojoj Gergo razgovara sa svojim ocem koji i dalje živi u nadi da će sina nekako izlečiti od ove „opake bolesti”. Sa vrlo malo sredstava Kata Ola je snimila prelep, s ljubavlju postavljen i izrazito brižan film o manjinama koje su u savremenoj Mađarskoj (i šire) proganjane zbog svoje seksualnosti, rase i etničke pripadnosti.

Rumunska glumica Tinde Skovran debituje kao filmski autor svojim dugometražnim dokumentarnim filmom „Ko ja nisam”, snimljenim u Južnoj Africi. Film Skovranove širom otvara vrata za temu do sada gotovo neviđenom u filmu – temu interseksualnosti. Interseksualnost je, u najkraćem, opšti pojam koji se koristi u opisu različitih stanja kod osoba rođenih sa reproduktivnom anomalijom ili anatomijom polnih organa koja nije u skladu sa tipičnim definicijama muškog ili ženskog. Težina krize identiteta kod osoba rođenih sa ovakvom „greškom prirode” je ogromna i veoma bolna, a Skovranova kroz dva međusobno povezana primera pokazuje čitav spektar borbi za život u muško-ženskom svetu, kada ste (ne svojom voljom ili izborom) oboje, ili niste.

Šta čini muškarca, a šta ženu, gde povlačimo crtu i da li je to zaista važno, pita autorka kroz priču o Šeron-Rouz Khumalo, južnoafričkoj zvanično odabranoj kraljici lepote (pobedila na izboru za Mis), koja je upala u potpuni haos i krizu nakon što je spoznala da je interseksualna. Šeroni je potrebna pomoć i podrška, ali i vodstvo nekoga poput nje što i pronalazi u interseks aktivistkinji Dimakatso Sebidi koja uprkos ženskim hromozomima nema adekvatne reproduktivne organe. Film „Ko ja nisam” nudi iskrenu proslavu interseksualnog života u binarnom svetu i daje glas za dugo ignorisana i uglavnom ćutljiva čak dva procenta (zvanični podaci) svetske populacije: interseksualnu zajednicu...

Sa svojom seksualnošću nikakvih nejasnoća nema 58-godišnji Ivan, junak filma „Poslednji galeb” bugarskog autora Tonislava Hristova (ovo mu je već sedmi dugometražni dokumentarac) i više od četri decenije i junak peščanih crnomorskih plaža u turistički poželjnom Sunčanom Bregu. Ivan je sto posto muško i tu svoju muškost decenijama je demonstrirao zavodeći inostrane turistkinje. Ni dan danas nije od toga odustao, jer Ivan je nepopravljivi „galeb” i u Sunčanom Bregu, dođe mu nešto kao „poslednji mohikanac” među svima onima koji su od „galebarenja” odavno odustali.

I dalje naočit i lep junak ovog filma, u kojem su korišćeni i stari arhivski materijali iz komunističkog doba 1979. godine (i Ivan je u njima), želi iskreno da se skrasi ali mu kao starom „galebu” to nije lako. Nema ušteđevinu, pandemija je sa sobom odnela i turistkinje od čijih je poklona i donacija tako divno i sigurno živeo i sada se izdržava od pranja prozora i automobila i vođenja tuđih krava na ispašu. Pokušava da se poveže sa ruskim i ukrajinskim damama preko društvenih mreža, a prava rana mu je odrasli sin u Ukrajini (dobijen iz letnje „šeme” sa jednom Ukrajinkom) koji odbija da razgovara sa njim. Bugarski autor Tonislav Hristov prikazuje iz svih uglova jednu „ugroženu vrstu” i kroz lik Ivana otkriva mnoštvo neobičnih detalja o letnjem fenomenu veoma dobro poznatom i na obalama Jadranskog mora...