Đinđićev politički san još živi

Dvadeset godina otkako je Zoran Đinđić s leđa mučki ubijen, ne znam da li me na njega više seća dan kada sam ga prvi put video ili trenutak kada sam saznao da je smrtno ranjen u atentatu? Ili četrnaest burnih godina u kojima sam svakog dana učio od njega, koje su stale između ta dva trenutka.

Zoran je govorio da mi je 1992. godine ponudio da budem šef njegovog kabineta kada je video da preskačem nekoliko stepenika. „Video sam da imaš energiju i da želiš da uspeš”, objasnio mi je kako je izabrao mene za saradnika. Ja sam nekako, na prvi pogled, izabrao da njega pratim u životu kada sam ga u decembru 1989. godine video u redakciji prvog opozicionog lista u Srbiji „Demokratija”. Mladi filozof u džinsu s dugom kosom i minđušom u uhu privukao je nas studente jer se razlikovao od intelektualaca i bivših disidenata koji su osnovali prvu opozicionu stranku u Srbiji posle 44 godine jednopartijske vladavine komunizma. Učili smo od njega da je organizovanost i brojnost političke stranke preduslov za izborni uspeh, kao i da budemo organizovani i istrajni u političkoj borbi. Nekoliko godina kasnije kada sam ga pratio u izbornoj kampanji „Pošteno”, u kojoj smo obilazili kuće, pijace i fabrike, ne praveći razliku da li razgovaramo sa deset ili hiljadu ljudi, naučio sam šta znači lični kontakt s biračima u politici. I ponovio to sa svojom pokretnom kancelarijom 29 godina kasnije.

Kada je Zoran u decembru 1993. godine otišao na izbornu debatu na nacionalnoj televiziji, trebalo mi je bar desetak minuta da ga prepoznam. Došao je prvi put u odelu s kravatom, s kratkom kosom i bez minđuše. Tada sam naučio da čovek uči i da se menja dok je živ. Zoran se menjao i postajao bolji. Skoro da niko ne zna da je krajem osamdesetih Zoran imao blagu govornu manu zbog koje je ponavljao reči kada je govorio. Narod bi rekao da je mucao. Četiri godine kasnije bio je jedan od najboljih govornika na političkoj sceni Srbije. U međuvremenu je radio s logopedom i profesorom dikcije. Kada je smenjen u septembru 1997. godine s mesta gradonačelnika Beograda, zbog čega su u gradu izbile demonstracije, dao je intervju stranim medijima na dobrom engleskom jeziku. Šest meseci ranije, kada je izabran za gradonačelnika, jedva je govorio engleski. Kada je postao gradonačelnik, svakog dana imao je i čas engleskog jezika.

Kada je ubijen, na stolu su mu ostale knjige o uzgajanju paradajza. Nekoliko nedelja ranije pokazali su mu projekat koji je trebalo da preporodi srpsku poljoprivredu izgradnjom desetina hiljada hektara s plastenicima i navodnjavanjem. Da bi taj projekat mogao uspešno da sprovede, počeo je da čita knjige o uzgajanju povrća.

Naučio me je da treba ići u susret događajima, prilagođavati se onome što se dešava i da treba menjati svet. U jesen 2002. godine došao je iz posete Nemačkoj i rekao svojim saradnicima „da žele da nam uzmu Kosovo”, kao i da „Kosovo nije demokratsko pitanje”, kako je i sam nekada verovao. Shvatio je da tadašnja politika međunarodne zajednice „standardi pre statusa” znači samo da se dobije na vremenu dok se ne steknu uslovi za samoproglašenje nezavisnosti. „Nećemo da čekamo da oni proglase nezavisnost kada budu spremni, nego ćemo mi da sada tražimo trajno rešenje”, pričao je Zoran. Potom je, na iznenađenje svih, pokrenuo inicijativu da se odmah reši status Kosova i Metohije. Protiv su bili svi u međunarodnoj zajednici, uključujući i Rusiju, ali i skoro sve političke stranke u Srbiji, pozivajući ga da održava status kvo.

Uzalud je govorio da održavanje postojećeg statusa ne odgovara srpskoj zajednici na KiM, koja je marginalizovana i ugrožena, i da je naših ljudi svakog dana sve manje. Kako bi pridobio podršku javnosti, počeo je da razgovara o inicijativi sa uglednim intelektualcima, počevši od Dobrice Ćosića do predstavnika Srba sa KiM. Mnogi od njih pogrešno su razumeli te razgovore jer su kasnije tvrdili da su oni uticali na Zoranove stavove o KiM. Istina je da su oni prihvatili njegovu politiku. Kao i da smo te 2003. godine, kao i sada 2023. godine, jedini put imali inicijativu i politiku prema kosovskom problemu.

Tokom zimskih protesta 1996/97. godine, dok je govorio zajedno s Vukom Draškovićem i Vesnom Pešić na Trgu republike, prisluškivali smo policijsku komunikaciju na terenu. Čuli smo kako snajperista kaže: „Ona je manja, teže mi je da nišanim, vama je lakše.” Otrčao sam do trga, napisao na ceduljici: „Na nišanu ste snajpera sa Jugoeksporta”, popeo se na binu i dao mu da pročita. Pošto je pročitao cedulju, namignuo mi je, stavio je u džep i prkoseći snajperu, gledajući na krov zgrade preko puta, održao jedan od najboljih govora u kome je pozvao da, ako ubiju njega, neko drugi stane na njegovo mesto. Te 1997. godine pobedio je snajper gledajući u oči snajperistu. Šest godina kasnije zločinac je pucao na njega iz snajpera s leđa. Na sahrani stotine hiljada ljudi je stalo na njegovo mesto. I ponovo je pobedio kukavice i zločince iza nišana.

Đinđić je znao da je za međunarodni uspeh male zemlje kao što je Srbija najvažnije da razume odnose u svetu i procese koji se dešavaju. „Ti si realan političar, kakvih je bilo malo u našoj istoriji”, rekao mu je jednom Dobrica Ćosić u mom prisustvu. Malo je takvih političara u našoj modernoj istoriji. Osim Đinđića, to su Aleksandar Vučić danas i Milan Stojadinović i Stojan Novaković nekada. Zato nam je istorija više obeležena ratovima, porazima i stradanjem naroda do ivice istrebljenja nego pobedama i mirom.

Šta bi danas Đinđić rekao da može da vidi Srbiju? Kada je 2001. godine Zoran Đinđić postao predsednik srpske vlade, rekao je da želi da se zemlja vrati u međunarodnu zajednicu, da pokrenemo proces pristupanja Evropskoj uniji, da sprovedemo ekonomske i političke reforme i da zemlja obnovi privredu, kao i da se ekonomski razvija. Izgubio je život, ali njegov politički san živi. Srbija je ugledni član međunarodne zajednice, dovoljno jaka i poštovana da može da ubedi neke od najznačajnijih zemalja da promene politiku prema KiM. Pregovaramo o članstvu u Evropskoj uniji i sprovodimo u procesu priključenja ekonomske i političke reforme. Srbija ekonomski napreduje, privlačimo sve više investicija, a naša ekonomija je snažnija. Da može da vidi svoju Srbiju, siguran sam da bi Zoran bio srećan. Imao je taj dar da se raduje i tuđoj sreći, kako je jedan nedeljnik u junu 1997. godine napisao, kada je video kako se Đinđić raduje pobedi jednog drugog političara.

*Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i dugogodišnji saradnik Zorana Đinđića