Simbol modernog doba

Od početka svoje pojave u javnosti krajem pete decenije prošloga veka, velika umetnica Jagoda Buić (1930–2022) samopouzdano je, brzim koracima, takoreći vrtoglavo, išla ka visinama, u hijerarhiji nemilosrdnog umetničkog sveta. Sve dok taj celi svet nije osvojila. Na pitanje kako je došla do tog uspeha, odvratila je, kao i obično, psihološki slojevito, a u suštini jednostavno: „Kada je reč o umetnosti, moj odgovor je uvek isti – treba otvoriti dušu, biti iskren i samo se na taj način može naći put do ljudi oko nas koje zovemo publika.”

Odlikovali su je večiti mladalački duh, svestranost interesovanja i maštovitost realizacije. „Imala sam čitavog života taj nemir, tu radoznalost”, izjavila je jednom prilikom.

Po svemu – Jagoda Buić je bila neobična, retka, samosvojna ličnost: eksponent i jedinstveni simbol modernog doba i osvešćenog umetnika, tačnije osvešćene umetnice – u prvom licu. Umetnice koja je doprinela da se zanatska kategorija tkanja, tradicionalno povezana sa ženskim, zatvorenim i krajnje intimizovanim područjem, otkrije na nov način i pretoči u umetnost najvišeg ranga, kategorije i poštovanja. Njena tapiserija je već sredinom šezdesetih godina prošlog veka izašla iz sfere primenjene umetnosti koja je – do tada još uvek – u velikoj meri bila približena folkloru i utilitarnosti svakodnevice.

Tapiserije je perforirala i dodavala im udubljenja i ispupčenja, pletenice ili pramenove drugog materijala koje je svojim veštim rukama plela, istegljivala, iskrivljivala, savijala, svijala, razvlačila... Veliki stručnjak za tapiseriju Džanin Vornod svedoči da je Jagoda izumela poseban razboj koji razmešta pletivo i u treću dimenziju, stvarajući tako voluminoznu formu. Radila je s brojnim tkaljama na Pešteri, u Bosni, u Dalmaciji i njihova iskustva utkala u svoja dela savremenog senzibiliteta.

Čuveni Stedelijk muzej u Amsterdamu kupio je njenog „Palog anđela”, izlaganog u Sao Paolu, što je promenilo koncepciju muzejskih akvizicija, a njena prva retrospektiva u Muzeju moderne umetnosti grada Pariza 1975. godine, po Vladimiru Bužančiću, autoru do sada najdetaljnije Jagodine biografije, bila je „manifestni događaj poetske tvrdnje, kao izložbena koncepcija-teza, izložba kao jedno delo, kao jedinstveni prostor ideja”. Na to se nadovezuje „Grand premio Itamarati” na Bijenalu u Sao Paulu – tada najveće priznanje za likovnu umetnost ranga Nobelove nagrade za književnost, koju je Jagoda dobila iste, 1975. Oči celog umetničkog sveta bile su uprte u njen rad.

Poslednja velika satisfakcija stigla joj je iz Pariza – odakle je i potekla njena svetska slava pre pola veka: Jagodina tapiserija „Podjela noći” bila je uključena u važnu izložbu pod nazivom „One stvaraju apstrakciju” u čuvenom Boburu, u leto 2020, kasnije prenetu u Muzej Gugenhajm u Bilbaou. Zajedno sa Sonjom Delone, Gončarovom, Rozanovom, Sofijom Tauber-Arp, Džordžom O’Kif, Barbarom Hepvort, Luizom Buržoa, Šeilom Hiks i tako dalje, Jagoda je svrstana među one koje su menjale duh likovnog stvaralaštva od sredine 19. do kraja 20. veka.

Tako je zaokružen jedan velelepni opus: Jagoda je preobrazila vunu, sisal, kostret i konjsku dlaku u monumentalne tkane ambijente. Od komada ravnih papirnih listova stvorila je zanosne reljefe-kolaže pa i pokretljive skulpture neizmernih varijacija formi, veličina, boja, struktura i asocijacija. Od metalnog otpada iz mora nastajali su duhoviti objekti. Ostvarivala je totalne scenske doživljaje na preko 150 predstava na kojima je radila s našim najvećim rediteljima i izvođačima.

Sećanja na tugom natopljeno detinjstvo zbog tragičnih događaja – gubitka voljenog brata Đorđa, bombama porušenog splitskog doma kao sigurnog porodičnog gnezda, trajnog odlaska oca u Rim – u zrelim godinama su joj se sve češće vraćala, posebno nakon prerane smrti njenog muža Hansa Vutkea, s kojim je proživela možda najemotivnije i najkreativnije a svakako najraskošnije razdoblje svoga i inače raskošnog života.

Poslednju radost i sreću priredio joj je Rade Šerbedžija avgusta meseca, kada joj je organizovao dolazak na Veliki Brijun, u Prosperov vrt, gde je nekada kreirala kostime za „Kralja Lira”. Izvodili su je u šetnje, pod borove: osećala se, svedoči Lenka Udovički, „kao kad se zalije cvetić koji dugo pati na suši”...ANTRFILE

Omaž umetnici

U prostoru beogradske Galeriji „Haos”, u kojoj je postavljena izložba kao omaž istaknutoj hrvatskoj i jugoslovenskoj umetnici Jagodi Buić, preminuloj 2022. godine, biće upriličen i razgovor 18. marta u 12 sati, kojom prilikom će  govoriti Jagodini bliski prijatelji: Goran Marković, Irina Subotić, Jelena Milunović i Borka Božović. Biće prikazan i film još jednog njenog dragog prijatelja Bore Draškovića uz fotografije radova iz poslednjih decenija.

Sećanje na umetnicu biće uroiličeno i u  Zagrebu, u HNK, 14. marta na dan njenog rođenja.