Симбол модерног доба

Од почетка своје појаве у јавности крајем пете деценије прошлога века, велика уметница Јагода Буић (1930–2022) самопоуздано је, брзим корацима, такорећи вртоглаво, ишла ка висинама, у хијерархији немилосрдног уметничког света. Све док тај цели свет није освојила. На питање како је дошла до тог успеха, одвратила је, као и обично, психолошки слојевито, а у суштини једноставно: „Када је реч о уметности, мој одговор је увек исти – треба отворити душу, бити искрен и само се на тај начин може наћи пут до људи око нас које зовемо публика.”

Одликовали су је вечити младалачки дух, свестраност интересовања и маштовитост реализације. „Имала сам читавог живота тај немир, ту радозналост”, изјавила је једном приликом.

По свему – Јагода Буић је била необична, ретка, самосвојна личност: експонент и јединствени симбол модерног доба и освешћеног уметника, тачније освешћене уметнице – у првом лицу. Уметнице која је допринела да се занатска категорија ткања, традиционално повезана са женским, затвореним и крајње интимизованим подручјем, открије на нов начин и преточи у уметност највишег ранга, категорије и поштовања. Њена таписерија је већ средином шездесетих година прошлог века изашла из сфере примењене уметности која је – до тада још увек – у великој мери била приближена фолклору и утилитарности свакодневице.

Таписерије је перфорирала и додавала им удубљења и испупчења, плетенице или праменове другог материјала које је својим вештим рукама плела, истегљивала, искривљивала, савијала, свијала, развлачила... Велики стручњак за таписерију Џанин Ворнод сведочи да је Јагода изумела посебан разбој који размешта плетиво и у трећу димензију, стварајући тако волуминозну форму. Радила је с бројним ткаљама на Пештери, у Босни, у Далмацији и њихова искуства уткала у своја дела савременог сензибилитета.

Чувени Стеделијк музеј у Амстердаму купио је њеног „Палог анђела”, излаганог у Сао Паолу, што је променило концепцију музејских аквизиција, а њена прва ретроспектива у Музеју модерне уметности града Париза 1975. године, по Владимиру Бужанчићу, аутору до сада најдетаљније Јагодине биографије, била је „манифестни догађај поетске тврдње, као изложбена концепција-теза, изложба као једно дело, као јединствени простор идеја”. На то се надовезује „Гранд премио Итамарати” на Бијеналу у Сао Паулу – тада највеће признање за ликовну уметност ранга Нобелове награде за књижевност, коју је Јагода добила исте, 1975. Очи целог уметничког света биле су упрте у њен рад.

Последња велика сатисфакција стигла јој је из Париза – одакле је и потекла њена светска слава пре пола века: Јагодина таписерија „Подјела ноћи” била је укључена у важну изложбу под називом „Оне стварају апстракцију” у чувеном Бобуру, у лето 2020, касније пренету у Музеј Гугенхајм у Билбаоу. Заједно са Соњом Делоне, Гончаровом, Розановом, Софијом Таубер-Арп, Џорџом О’Киф, Барбаром Хепворт, Луизом Буржоа, Шеилом Хикс и тако даље, Јагода је сврстана међу оне које су мењале дух ликовног стваралаштва од средине 19. до краја 20. века.

Тако је заокружен један велелепни опус: Јагода је преобразила вуну, сисал, кострет и коњску длаку у монументалне ткане амбијенте. Од комада равних папирних листова створила је заносне рељефе-колаже па и покретљиве скулптуре неизмерних варијација форми, величина, боја, структура и асоцијација. Од металног отпада из мора настајали су духовити објекти. Остваривала је тоталне сценске доживљаје на преко 150 представа на којима је радила с нашим највећим редитељима и извођачима.

Сећања на тугом натопљено детињство због трагичних догађаја – губитка вољеног брата Ђорђа, бомбама порушеног сплитског дома као сигурног породичног гнезда, трајног одласка оца у Рим – у зрелим годинама су јој се све чешће враћала, посебно након преране смрти њеног мужа Ханса Вуткеа, с којим је проживела можда најемотивније и најкреативније а свакако најраскошније раздобље свога и иначе раскошног живота.

Последњу радост и срећу приредио јој је Раде Шербеџија августа месеца, када јој је организовао долазак на Велики Бријун, у Просперов врт, где је некада креирала костиме за „Краља Лира”. Изводили су је у шетње, под борове: осећала се, сведочи Ленка Удовички, „као кад се залије цветић који дуго пати на суши”...АНТРФИЛЕ

Омаж уметници

У простору београдске Галерији „Хаос”, у којој је постављена изложба као омаж истакнутој хрватској и југословенској уметници Јагоди Буић, преминулој 2022. године, биће уприличен и разговор 18. марта у 12 сати, којом приликом ће  говорити Јагодини блиски пријатељи: Горан Марковић, Ирина Суботић, Јелена Милуновић и Борка Божовић. Биће приказан и филм још једног њеног драгог пријатеља Боре Драшковића уз фотографије радова из последњих деценија.

Сећање на уметницу биће уроиличено и у  Загребу, у ХНК, 14. марта на дан њеног рођења.