Prvi put s ocem na mostu

Posle izgradnje visećeg mosta Kralja Aleksandra Karađorđevića 1930. godine, na levoj obali Save izgrađen je Sajam s velikim brojem paviljona, gde su izlagale i velike strane firme. U centru Sajma izgrađena je Centralna kula, koja se i danas tako zove. A pored obale Save firma „Škoda” darivala je Beogradu elegantnu kulu visoku oko 75 metara. Na njenom vrhu bila je gondola i platforma sa koje se skakalo padobranom, što je bila velika atrakcija.

Pored Sajma formirano je naselje nazvano Novi Beograd, gde je moj otac sagradio dve kuće još pre početka rata. Tu je stanovala cela moja porodica. Kad je počeo Drugi svetski rat otac je uspeo da pronađe kuću na Pašinom brdu u današnjoj ulici Todora Dukina, bliže Kruševačkoj ulici, gde smo proveli sve vreme rata.

Čim je završen most preko Save otac je namerio da obiđe svoju imovinu i poveo je i mene, tada četvorogodišnjaka. Dugo smo čekali dozvolu za prelazak jer je Sava tada bila granica. Kad smo stigli na most nisam znao gde prvo da gledam jer do tada toliku širinu nisam video. Pogledom na reku bio sam zbunjen jer nisam znao šta to pliva u vodi. Stigli smo do glavnog stuba na levoj obali. Zastali smo i tada sam video da rekom plove ljudi. Veliki broj tela formirao je ogromnu gomilu, koja je kao grozd bila zakačena za postolje stuba. Neka su bila vezana međusobno. Video sam im čak i lica. Ništa nisam shvatao jer nisam znao da smrt postoji. Ubrzo je dotrčao stražar i drsko naredio da produžimo dalje, gotovo da je bio spreman da puca. Toliko se izdrao na oca.

O ovom događaju, kao i o logoru, sve je vešto bilo prikriveno. Jedino sam u „Politici”, pre nekoliko godina, pročitao tekst u kojem je arhitekta Peđa Ristić pisao da je on kao dečak od oko 15 godina bio prinuđen da te jadne ljude otkačinje od rešetaka železničkog mosta koji je bio potopljen. Predlagao je da se u spomen ovim žrtvama napravi brod-hram. Tvrdio je da to postoji u Moskvi. Na ovaj napis niko nije reagovao, kao da se ništa i nije dogodilo. Predložio bih da se i desna obala nazove imenom Jasenovačkih žrtava i da se sagrade spomen-kapele u kojima bi se mogle paliti sveće.

Sišli smo s mosta, a otac je uspeo da mi skrene misli od onoga što sam video. Povukao me je za ruku i rekao: „Vidiš li ovu kulu? Sa nje je tvoj brat Slavoljub skočio padobranom.” Divio sam se njenoj visini. Pored kule, s njene desne strane, bio je logor smrti, ali ja to nisam video jer me je otac verovatno sprečio da gledam na tu stranu.

Od početka stupanja na most i celim putem do kuće nismo nikoga sreli. Svi stanovi bili su prazni. Svuda je samo bila tišina. Otac mi je kasnije ispričao da su mu se tresle noge i celo telo kad je prolazio pored logora, jer je i sam proživeo logor u Bavarskoj, kad je bio zarobljen kao borac u Prvom svetskom ratu.

Posle rata vratio sam se na Staro sajmište, kako su ga već tada prozvali. Život se vratio, ali ne za svakoga. Moj brat, koji je skočio sa kule padobranom, izgubio je svoj mladi život na Sremskom frontu. Drugi brat se vratio iz rata živ i počeo da igra fudbal na malom stadionu pored Sajma, gde sam odlazio na utakmice.

U Zadužbini Nikole Spasića bio sam svega jednom, kad je bio neki turnir u boksu. Ova ovalna zgrada biće sedište tadašnje Direkcije za izgradnju grada Beograda. Po unutrašnjem obimu paviljona biće dozidane kancelarije za nadzorne organe. U sredini je bila postavljena velika maketa budućeg Novog Beograda, veoma lepo osvetljena prirodnim svetlom. Ovde ću dobiti posao da vodim nadzor na grejanju i klimatizaciji bolnica koje su tada građene. Moje kolege i ja nismo pričale o tome šta se u ovoj zgradi za vreme rata događalo. Ime zadužbinara Nikole Spasića bilo je izbrisano.

Kada sam naučio dobro da plivam, često sam doplivavao do postolja onog stuba, a tada sam imao osećaj da želim sebe da mučim. Gledao sam u vodu i ponovo video one nesrećne ljude koji su bili vezani lancima, sećajući se čak i njihovih lica.

Tek sada se ponešto čuje o ovim događajima i pominje se uređenje Memorijalnog kompleksa Staro sajmište. Kojom brzinom se ovo pitanje pokreće bićemo zadovoljni ako se završi u ovoj, ili bar sledećoj deceniji. Zadužbina Nikole Spasića treba da uđe u sastav kompleksa ako nije prodata.

Zadužbinu firme „Škoda” su srušili. Sada hoće da sruše i Stari most jer je postolje na hrastovim šipovima, a na galijama koje su potonule pre više od hiljadu godina hrastova oplata i konstrukcija bili su očuvani. O Veneciji je već sve rečeno, ali uzalud.

Kada se desio poslednji progon naših ljudi iz Hrvatske, na Ibarskoj magistrali video sam nepreglednu kolonu ljudi na traktorima koji su išli ne znajući gde. Svi mi koji smo to gledali smo plakali. Odmah sam znao zašto se to dogodilo. Problem koji se ne reši ostaje i dalje problem i proizvodi posledice.

Drugovi koji je ovaj problem trebalo da reše samo su ga prikrivali i uživali u privilegijama. Stvorili su nove nacije, a pored toga ostavili su nam najveću zadužbinu čak za neka daleka pokolenja. Vrednost ove zadužbine je nekoliko desetina milijardi dolara. Narod im je zahvalan i sada mirno počivaju u alejama zaslužnih.

Ni njihovi naslednici nisu se bolje pokazali. Nekoliko godina su prikrivali herojsku borbu na Košarama. Ničega se ne stide, a sada prave samo buku umesto da nose bukagije. Žrtve su zaboravili, a preživelim herojima ostavili samo priču „Sve će to narod pozlatiti”.

Božidar Prekić,
Beograd