Čemu se danas smejemo

Smeh može biti opuštajući, može nas razonoditi, olakšati nam život u teškim situacijama, odnosno biti lekovit na drugačiji način. Otuda ne čudi što publika voli da se nasmeje replikama naših komediografa Branislava Nušića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića. Da kroz smeh prepozna svoje mane, slabosti, nedorečenosti ili se jednostavno prepozna zahvaljujući pozorištu u komedijama Aristofana, Molijera, Šekspira, Fejdoa, Gogolja...

Čemu se smejemo? Šta je komedija danas? Koliko je delikatno napisati, pronaći dobre komedije? Odgovore smo potražili od teatrologa, dramskih pisaca, reditelja, glumaca.

– Komedija je svakako najtraženiji pozorišni žanr. Publika je obožava, glumci vole kad u njima igraju, pozorišne uprave, vazda izložene pritiscima gledalaca i publike, neumorno tragaju za komedijama, a jedino se, katkad, zbog njih mršti kritika. Ne zato što ne uvažava ovaj žanr, već zato što se napori pozorišta i želje gledalaca neretko iscrpljuju u površnim predstavama, banalnoj zabavi, ne odveć brižljivim rediteljskim postupcima i neadekvatnim glumačkim sredstvima – smatra Aleksandar Milosavljević.

Bespredmetno je pitanje zašto u ponudi češće nema komedija, jer ih na repertoaru ima svaki naš teatar. Pravo pitanje je zašto je danas malo dobrih komedija?

– Pozorištnici znaju da dobru, ozbiljnu komediju nije lako napisati i napraviti. Staro pozorišno pravilo veli da je komedija najteži žanr. Lako je načiniti predstavu koja banalnošću i jednostavnim situacijama podstiče jeftini smeh koji utihne odmah po spuštanju zavese, ali ne i komediju koja pred gledaoce postavlja ogledalo u kojem se zrcali istina o aktuelnom vremenu i provocira naknadna razmišljanja. Onih prvih ovde ima najviše. U nedostatku komedija savremenih autora, repertoare obično popunjavaju adaptacije Nušića i Sterije, naših uvek proverenih savremenika, u čijim delima redovno prepoznajemo svoj odraz. Ako je svaka naša epoha uvek prigodna za Sterijine „Rodoljupce”, sadašnji društveno-politički trenutak je zreo za inscenacije Nušića. Možemo birati: „Vlast”, „Dr”, „Narodnog poslanika”, a doći će čas i za novu verziju „Gospođe ministarke” – konstatuje Milosavljević.

Možda povratak dobrih domaćih komedija najavljuju reditelji  Milan Nešković, Egon Savin koji se često vraćaju delima Ace Popovića, odnosno Jagoš Marković koji se kani da u matičnom nacionalnom teatru režira „Urnebesnu tragediju” Dušana Kovačevića.

– Možda nam je sada najpotrebnija popovićevska prividno nevino i laka, jezički provokativna i politički otrovna žaoka – primećuje Milosavljević, dok reditelj Nikita Milivojević konstatuje:

– Kada danas kažemo komedija, utisak koji mi se nameće je nešto hibridno, nejasno, vezano za žanr, određenje... S jedne strane je nešto što danas nazivamo „industrija”, takozvane zabave: znači nešto nametljivo, površno, banalno, što je proizvod našeg vremena, čime smo okruženi svakoga dana. S druge strane, recimo, Beket, Jonesko, kao suprotnost tome u svakom smislu, pa sve do stare atičke komedije i Aristofana, kao unikatne pojave, primeri su ekskluzivne slobode da se ismeju najrazličitije devijacije svoga vremena. U tom širokom spektru najrazličitijih asocijacija koje vezujem za pojam „komedija” za mene lično posebno mesto zauzima Čarli Čaplin. On je kao nekakva sinteza svega najboljeg i najlepšeg što mislim da komedija može da ponudi.

Milena Bogavac veruje da vreme koje živimo danas nije vreme čistih žanrova, niti jasne distinkcije između komedije, tragedije, drame, tragične farse, parodije i groteske.

– Živimo pozni postmodernizam, post-post-postmodernizam, pa komedija, u svom najčistijem obliku, ima svoje mesto u popularnoj kulturi, pre nego u pozorištu. Komedija više nije u lakom flertu sa tragedijom. One su odavno jedno: neraskidivo vezane svojom tragikomičnošću. To što nas nova čitanja nekih starih komedija, podsećaju da društvo kroz istoriju nije promenilo neke od svojih anomalija, takođe je tragikomična, pre nego komična činjenica – smatra Milena Bogavac.

 Glumica Nela Mihailović, deo je glumačke ekipe koja će raditi „Urnebesnu tragediju” Dušana Kovačevića. Ako posmatramo pozorište, kaže, kao odraz vremena i trenutka u kojem živimo, a trebalo bi da je tako, mislim da je komedija danas najbolji, možda i jedini žanr koji nam pruža šansu da tu stvarnost koja jeste mračna, da ne kažem crna, i podnesemo.

– Taj humorni otklon koji nam pruža komedija i koja gledaocima daje privid lakoće, daje im i priliku da prihvate tu stvarnost i da je sagledaju onakvom kakva jeste, smejući se zapravo sami sebi u lice. Čini mi se da samo taj žanr dozvoljava da nas knedla koju svaka dobra komedija posle smeha podrazumeva ne uguši, nego da je ispljunemo. Tačnije da promislimo, da se zapitamo, da progovorimo glasno posle dobre komedije. Mislim da mi živimo urnebesnu tragediju jako dugo i da je to nešto što je pravo ime za trenutak u kojem postojimo: urnebesno smešno, a zapravo vrlo tragično – veli Nela Mihailović, a njena koleginica Dragana Varagić tvrdi:

– Smeh uvek ujedinjuje ljude. Humor nije napustio ni ove naše prostore o bilo kojoj temi da razgovaramo. Mi jesmo ogrubeli u nekim drugim stvarima, postoji i humor koji je dosta grub, ali ono što objedinjuje ljude se nije promenilo. Komedija zahteva verovatno ono što se traži od današnjeg čoveka: spretnost, dovitljivost, mudrost i taj pokret ka boljem na diskretan i duhovit način. Hoću da primetim da u srećnim društvima ne mora da bude bolja komedija. Može da bude previše umivena. Vrednost srećnog kraja, to je za mene komedija.