Чему се данас смејемо

Смех може бити опуштајући, може нас разонодити, олакшати нам живот у тешким ситуацијама, односно бити лековит на другачији начин. Отуда не чуди што публика воли да се насмеје репликама наших комедиографа Бранислава Нушића, Александра Поповића, Душана Ковачевића. Да кроз смех препозна своје мане, слабости, недоречености или се једноставно препозна захваљујући позоришту у комедијама Аристофана, Молијера, Шекспира, Фејдоа, Гогоља...

Чему се смејемо? Шта је комедија данас? Колико је деликатно написати, пронаћи добре комедије? Одговоре смо потражили од театролога, драмских писаца, редитеља, глумаца.

– Комедија је свакако најтраженији позоришни жанр. Публика је обожава, глумци воле кад у њима играју, позоришне управе, вазда изложене притисцима гледалаца и публике, неуморно трагају за комедијама, а једино се, каткад, због њих мршти критика. Не зато што не уважава овај жанр, већ зато што се напори позоришта и жеље гледалаца неретко исцрпљују у површним представама, баналној забави, не одвећ брижљивим редитељским поступцима и неадекватним глумачким средствима – сматра Александар Милосављевић.

Беспредметно је питање зашто у понуди чешће нема комедија, јер их на репертоару има сваки наш театар. Право питање је зашто је данас мало добрих комедија?

– Позориштници знају да добру, озбиљну комедију није лако написати и направити. Старо позоришно правило вели да је комедија најтежи жанр. Лако је начинити представу која баналношћу и једноставним ситуацијама подстиче јефтини смех који утихне одмах по спуштању завесе, али не и комедију која пред гледаоце поставља огледало у којем се зрцали истина о актуелном времену и провоцира накнадна размишљања. Оних првих овде има највише. У недостатку комедија савремених аутора, репертоаре обично попуњавају адаптације Нушића и Стерије, наших увек проверених савременика, у чијим делима редовно препознајемо свој одраз. Ако је свака наша епоха увек пригодна за Стеријине „Родољупце”, садашњи друштвено-политички тренутак је зрео за инсценације Нушића. Можемо бирати: „Власт”, „Др”, „Народног посланика”, а доћи ће час и за нову верзију „Госпође министарке” – констатује Милосављевић.

Можда повратак добрих домаћих комедија најављују редитељи  Милан Нешковић, Егон Савин који се често враћају делима Аце Поповића, односно Јагош Марковић који се кани да у матичном националном театру режира „Урнебесну трагедију” Душана Ковачевића.

– Можда нам је сада најпотребнија поповићевска привидно невино и лака, језички провокативна и политички отровна жаока – примећује Милосављевић, док редитељ Никита Миливојевић констатује:

– Када данас кажемо комедија, утисак који ми се намеће је нешто хибридно, нејасно, везано за жанр, одређење... С једне стране је нешто што данас називамо „индустрија”, такозване забаве: значи нешто наметљиво, површно, банално, што је производ нашег времена, чиме смо окружени свакога дана. С друге стране, рецимо, Бекет, Јонеско, као супротност томе у сваком смислу, па све до старе атичке комедије и Аристофана, као уникатне појаве, примери су ексклузивне слободе да се исмеју најразличитије девијације свога времена. У том широком спектру најразличитијих асоцијација које везујем за појам „комедија” за мене лично посебно место заузима Чарли Чаплин. Он је као некаква синтеза свега најбољег и најлепшег што мислим да комедија може да понуди.

Милена Богавац верује да време које живимо данас није време чистих жанрова, нити јасне дистинкције између комедије, трагедије, драме, трагичне фарсе, пародије и гротеске.

– Живимо позни постмодернизам, пост-пост-постмодернизам, па комедија, у свом најчистијем облику, има своје место у популарној култури, пре него у позоришту. Комедија више није у лаком флерту са трагедијом. Оне су одавно једно: нераскидиво везане својом трагикомичношћу. То што нас нова читања неких старих комедија, подсећају да друштво кроз историју није променило неке од својих аномалија, такође је трагикомична, пре него комична чињеница – сматра Милена Богавац.

 Глумица Нела Михаиловић, део је глумачке екипе која ће радити „Урнебесну трагедију” Душана Ковачевића. Ако посматрамо позориште, каже, као одраз времена и тренутка у којем живимо, а требало би да је тако, мислим да је комедија данас најбољи, можда и једини жанр који нам пружа шансу да ту стварност која јесте мрачна, да не кажем црна, и поднесемо.

– Тај хуморни отклон који нам пружа комедија и која гледаоцима даје привид лакоће, даје им и прилику да прихвате ту стварност и да је сагледају онаквом каква јесте, смејући се заправо сами себи у лице. Чини ми се да само тај жанр дозвољава да нас кнедла коју свака добра комедија после смеха подразумева не угуши, него да је испљунемо. Тачније да промислимо, да се запитамо, да проговоримо гласно после добре комедије. Мислим да ми живимо урнебесну трагедију јако дуго и да је то нешто што је право име за тренутак у којем постојимо: урнебесно смешно, а заправо врло трагично – вели Нела Михаиловић, а њена колегиница Драгана Варагић тврди:

– Смех увек уједињује људе. Хумор није напустио ни ове наше просторе о било којој теми да разговарамо. Ми јесмо огрубели у неким другим стварима, постоји и хумор који је доста груб, али оно што обједињује људе се није променило. Комедија захтева вероватно оно што се тражи од данашњег човека: спретност, довитљивост, мудрост и тај покрет ка бољем на дискретан и духовит начин. Хоћу да приметим да у срећним друштвима не мора да буде боља комедија. Може да буде превише умивена. Вредност срећног краја, то је за мене комедија.