Briselsko-ohridska senka nad Ustavom

Očita je konfuzija izazvana informacijama o potpunom ili delimičnom prihvatanju, važenju, nevaženju i primeni briselskog „EU sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije” (od 27. februara ’23) i njegovog potonjeg dela, ohridskog „Implementacionog aneksa (mape puta)” (od 18. marta ’23). Kako izjave zapadnih zvaničnika, samih pregovarača, analitičara, pravne i laičke javnosti međusobno štrče u vezi sa „prihvaćenim” i „prihvaćenim za primenu”, valja pokušati s pojašnjenjem.

U ovoj pravnoj papazjaniji, zaprženoj u političkom loncu, nesporna je kanda samo sadržina, originalna i prevedena, ovih dvaju akata. Dakako da je sadržaj osnovnog, „EU sporazuma” duboko problematičan iz ugla srpskog Ustava i u bitnim delovima ustavno neprihvatljiv (tako čl. 1, 2 i 4, ali i ceo sporazum jer stavlja u ravan državu i „drugog subjekta međunarodnog prava”). Posledično takav, neprihvatljiv, mora biti i potonji „Aneks”. No, ovim aktima će, u pogledu sadržine, jednom već morati da sudi Ustavni sud ako postanu deo našeg pravnog sistema, uz uslov (a sve je moguće) da građani pre toga ne izglasaju neki novi ustav bez Kosova i Metohije u njemu.

Treba razjasniti da li ovi akti obavezuju ugovorne strane, „Beograd” i „Prištinu”, i EU, s obzirom na to: da nisu potpisani, parafirani niti ratifikovani; da su, valjda, usmeno prihvaćeni pred svedocima, ne znamo da li sa ili bez (pisanih) rezervi, da su prihvaćeni od strane različitih državnih predstavnika (šefa države i premijera), od kojih bar jedan nije imao, pretpostavljamo, utvrđene vladine osnove ili granice u kojima vodi pregovore.

Ako pođemo od činjenice da „Kosovo” nije punopravna, međunarodno priznata država, onda se javno pominjana Bečka konvencija o ugovornom pravu (1969) ovde ne primenjuje jer je reč o „drugom subjektu međunarodnog prava” kao ugovornoj strani (a ne o dvema državama, čl. 3). Ipak, u nastavku istog člana konvencija dopušta da se poštuju „pravne vrednosti” i ovakvog sporazuma (nejasno je šta uopšte znači sintagma „pravne vrednosti”) i čak stoji da se pravila sadržana u konvenciji primenjuju i u ovakvom sporazumu države i „drugog subjekta”. Ovo bi dalje značilo da šef države može dati pristanak na sporazum (čl. 7), da pristanak na ugovor (sporazum) može biti izražen i prostim usmenim prihvatanjem (čl. 11), da ugovor stupa na snagu shodno dogovoru koji su postigle strane učesnice u pregovorima (čl. 24). Rečju, po međunarodnom pravu, u konkretnom slučaju, predsednik republike ima, po svojoj funkciju, punomoćje da zaključi ovakav sporazum (ugovor), on to može učiniti i usmeno i, na koncu, može se saglasiti da sporazum stupi na snagu odmah. A šta je od toga učinjeno još sa sigurnošću ne možemo znati, niti domišljamo razloge takve skrivalice. Zbog preteće pravne nesigurnosti, sasvim je neuobičajeno i pogrešno ovakve ugovore sklapati bez ikakve forme, tim pre što se radi o pitanjima suvereniteta i integriteta, s jedne strane, a sa druge o pitanju međunarodnopravnog nastanka nove države.

Po srpskom pravu, stvari za našeg pregovarača, predsednika republike, stoje kudikamo lošije. Zakon, naslonjen na Ustav, kaže da je vlada ta koja vodi pregovore, odnosno utvrđuje osnovu vođenja pregovora, formira pregovaračku delegaciju i ovlašćuje je da potpiše ugovor (čl. 3 i 6 Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora). Ništa od ovoga nije bivalo u Briselu i Ohridu. Po završenim pregovorima, pregovarač(i) podnosi vladi izveštaj o toku pregovora i usaglašeni (parafiran) tekst međunarodnog ugovora (čl. 9). Ni ovo se još nije zbilo. Ono što bi dalje moralo da se učini ne bi li ovi sporazumi postali izvori prava u Srbiji, i tako obavezivali, jeste njihovo potvrđivanje (ratifikacija) („Vlada utvrđuje predlog zakona o potvrđivanju međunarodnog ugovora (...)”, a „Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore (...) političke (...) prirode (...)” (čl. 13 i 14). Tek po ratifikaciji ovi ugovori bi stupanjem na snagu obavezivali Srbiju ali, ujedno, i došli pod udar Ustavnog suda. Njegovu proveru ustavnosti nipošto ne bi mogli da prođu.

U ovom sukobu odredaba međunarodnog i domaćeg prava, citirana konvencija, kao međunarodni ugovor, ima prednost u odnosu na pomenuti (i svaki) domaći zakon. Ona bi tako mogla da bude pravni osnov  dvojcu „EU sporazum” i „Aneks”. Ali, očigledna i nepobitna sadržinska neustavnost tih dvaju akata eliminiše svaku mogućnost njihove primene, sve dok ne prođu postupak ratifikacije i provere saglasnosti sa Ustavom. Do tada, notorno protivustavni briselski i ohridski sporazum za Srbiju prosto ne mogu da postoje.

Profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu