Spasite naše duše

Iako je srpska premijera održana početkom jula na prošlogodišnjem Filmskom festivalu Srbije u Novom Sadu, beogradska premijera filma „S. O. S. Spasite naše duše” Slobodana Šijana biće održana sutra uveče u 20 sati u bioskopu „Balkan”. Razlog jednogodišnjeg čekanja na početak bioskopskog života novog Šijanovog filma krije se u doskorašnjoj sudskoj zabrani prikazivanja filma, po tužbi Miloša M. Radovića, scenariste filma. 

– Sudski spor je još uvek u toku i ne bih želeo da ga komentarišem i tako utičem na odluku suda. Nedavno, Vrhovni sud je obavestio producenta filma Zorana Ćulibrka da je skinuta zabrana za prikazivanje filma – izjavio je u intervjuu za naš list reditelj Šijan.

Slobodan Šijan (62), reditelj kultnih srpskih dela „Ko to tamo peva” i „Maratonci trče počasni krug”, koji sebe smatra autorom filmova za publiku, rediteljem komedija, često kritičnih i crnohumornih, dodaje:

– Uvek sam govorio da su žanrovski filmovi dobri, ali me nisu shvatali kada su me proglašavali žanrovskim rediteljem. Mnogi nisu znali da sam počeo kao autor eksperimentalnih filmova, da sam slikar, autor i konzument umetnosti širokih koncepcija. Zalagao sam se za ono što je bilo potcenjeno u estetici socijalističko-samoupravnog društva. Tada sam se usudio da kažem da je kung-fu film dobar, što je bilo svetogrđe. Ponudu filmova vidim kao samouslugu u kojoj uzimate ono što vam prija. Bioskopski gledalac je čudna jedinka koja reaguje na naviku. Kada se zasiti, prija joj nešto novo, a to je važno u profilisanju ukusa. U socijalizmu sam voleo filmove američke B produkcije, a kada sam živeo u Americi kao najdragoceniju robu smatrao sam delo Erika Romera.

Vaš novi film će, u početku, biti prikazivan samo u bioskopu „Balkan”. Vidite li ga kao sigurnu kuću srpskog filma?

– Želim da film „S. O. S. Spasite naše duše” vidi naša publika kojoj je i namenjen. Monopolizacijom bioskopskog tržišta naša bioskopska publika se osula. Tako se ograničio pristup nezavisnom srpskom filmu i polje igre je suženo. Zahvaljujući inicijativi Darka Bajića da bioskop „Balkan” bude mesto posvećeno srpskom filmu, danas se prikazuju mnogi filmovi. Bilo bi dobro kada bi bioskop „Balkan” opstao kao mesto za filmove koji ne mogu da se izbore sa onima koji drže monopol u salama. Publika treba da zna da bioskop „Balkan” radi, jer je čitava jedna generacija gledalaca stasala na DVD-u i veliko platno zamenila malim ekranima.

Na šta želite da nam ukažete naslovom Vašeg novog filma?

Džon Ford je svojevremeno rekao da se poruke šalju poštom, te ih ni ja neću slati putem ovog intervjua. Svako umetničko delo je otvoreno i na onome ko ga posmatra ili konzumira je da nađe značenje i protumači ga. Kao reditelj i umetnik dajem materijal i svesno pokušavam da ga ne usmerim u neko precizno značenje, jer to nije cilj umetnosti. Čak i kada delu date neko definisano značenje, film se otme i generiše poruku koju autor ne želi, što je loše.

Želite li da kažete da je publika ta koja daje krajnje značenje filmu?

Film je spoj ličnog doživljaja svakog gledaoca i onoga što je ponuđeno na platnu.

Radnju filma ste smestili u 1991. godinu kada su se mnogi smejali predviđanjima da nam predstoje balkanski sukobi. Zašto o tome govorite tek sada?

Početkom devedesetih je postojala doza lakoće i bezbrižnosti s kojom se deo naše javnosti odnosio prema počecima sukoba. Govorili su: da, biće tu nekog rata, ali dobro. Bilo je onih koji su upozoravali na sukobe, ali je za mnoge to sve izgledalo manje tragično. Ta doza lakoće je bila i doza neodgovornosti, opsednutosti nekim ličnim problemima i idejama, i lakomislenosti. To me je zanimalo u priči filma koji apsurdnost prikazuje kroz takmičenje pojedinaca za najplemenitiji podvig godine. U filmu se takmičari između sebe bore ko je plemenitiji, a ne primećuju šta se dešava oko njih. Na kraju, ipak se pokaže da i oni imaju neki potencijal, kao i svi mi.

U filmu se dotičete i Evrope i našeg odnosa prema Evropskoj zajednici. Kako Vi gledate na našu potencijalnu evropsku integraciju?

Evropa se može kritikovati, i to iz određenog ugla, ali tek kada postanemo deo te Evrope. Po meni, nema alternative i čvrsto stojim iza stava da zapad nema alternative. Sem pisaca, još ponekog umetnika i možda pronalazača raketa, sa istoka nismo dobili ništa posebno. Zato bi sada trebalo da uđemo u sistem u kojem stvari funkcionišu, u kojem se znaju pravila igre i da tim pravilima prilagođavamo naš hajdučki mentalitet. Ta hajdučija kod nas previše dugo traje. Ljudi se ponose nepoštovanjem zakona, vozi se u suprotnom pravcu jednosmernom ulicom. Moramo doći do situacije u kojoj ćemo početi da shvatamo da postoje neka pravila i da su ona i dobra. Treba shvatiti da ta pravila nisu protiv nas, već postoje zbog nas. Smatram da nam to omogućava evropski okvir.