Crnogorske predsedničke igre

Drugi krug predsedničkih izbora, koji će se održati 2. aprila predstavljen je srpskoj javnosti kao presudni dan – biti ili ne biti za budućnost Srba u Crnoj Gori. Ukoliko pobedi Jakov Milatović, to bi bila velika pobeda srpskog naroda i potvrda rezultata parlamentarnih izbora održanih 30. avgusta 2020. godine. Da li je baš tako?

Pre dve i po godine tanka pobeda skrpljene koalicije okupljene oko skoro zaboravljenog Zdravka Krivokapića donela je Srbima najveće poniženje od 2006. godine do danas. Ne treba zaboraviti da je jedina organizovana politička snaga koja je nosila proteste protiv dotadašnje vlasti bila okupljena oko Demokratskog fronta, jedinog autentičnog predstavnika Srba u Crnoj Gori. Kada je „osvježilo”, za Srbe koji su izvojevali tu tesnu pobedu, nije bilo mesta u vladi „apostola”, čiji je jedan od ministara, najodgovorniji za ekonomski kolaps koji je Crna Gora doživela u prethodne dve i po godine, bio upravo Jakov Milatović. Zapadni ambasadori su dali podršku Krivokapićevoj vladi pod uslovom da u nju ne uđu predstavnici Srba. Dobro se sećamo da je tadašnja parlamentarna većina bez ikakvih ograda pristala na taj ultimatum. Srbi, predvođeni gospodinom Andrijom Mandićem, zbog očuvanja te tesne pobede, i kako se brzo pokazalo, iluzije da će se u Crnoj Gori nešto promeniti, pristali na takvo poniženje i dali podršku vladi sastavljenoj od „eksperata”, političkih, stručnih i životnih autsajdera koji su od Crne Gore, do tada najpozitivnijeg primera na Balkanu, napravili predmet podsmeha svetske javnosti. Teško objašnjivi potezi „eksperata” u oblasti ekonomije doveli su Crnu Goru na rub provalije i učinili da svi građani žive mnogo gore i da ugase svaku razvojnu šansu koju je imala Crna Gora. Evropski put je zaustavljen a stanje demokratije i ljudskih prava ocenjeno je kao najgore u novijoj istoriji Crne Gore. Korupcija i kriminal protiv kojih su, između ostalog, ustali građani Crne Gore postali su gori nego ikada. Novi igrači na crnogorskoj političkoj sceni koji su oteli Srbima pobedu avgusta 2020. počeli su sa partijskim zapošljavanjem što nikada nije viđeno u eri DPS-a, kako bi ojačali svoje tek osnovane političke grupice i na temelju klijentelizma i nepotizma stvorili nekakav politički uticaj. Naravno, Srbi nisu bili deo tog plana i ostali su izvan svih javnih funkcija, kao što je bilo i u eri DPS-ove vladavine. Svim građanima Crne Gore postalo je gore, a Srbi su i dalje bili nacionalno poniženi uz pogoršanje ekonomskog stanja.
Vlada Zdravka Krivokapića nije povukla nijedan potez koji su Srbi očekivali. Sećamo se lakrdije oko potpisivanja Temeljnog ugovora sa SPC, niko nije ni pomislio da povuče priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, odnosi sa Beogradom su se pogoršali, Crna Gora nije pristupila regionalnim inicijativama predsednika Aleksandra Vučića… brzo je postalo jasno da su Srbi prevareni. Jedan od glavnih aktera te prevare bio je Jakov Milatović i njegov kompanjon Spajić.

„Eksperti” su se setili da pred predsedničke izbore naprave opskurnu organizaciju pod nazivom „Evropa sad”,( istog imena kao i slovenački komunisti krajem osamdesetih godina, „Evropa zdaj”) sa idejom da još jednom nasamare građane Crne Gore, pre svega Srbe. Nažalost jedan deo Srba je zaveden željom da neki mladi, novi i obrazovani ljudi preuzmu vođenje Crne Gore, umesto Andriji Mandiću svoj glas dao Jakovu Milatoviću. Teško je razumeti politički
mazohizam DF i Andrije Mandića koji su javno pozvali da se u drugom krugu podrži Milatović, pogotovo ako imamo u vidu da će parlamentarni izbori biti održani 11. juna. Ako Milatović postane novi predsednik Crne Gore, njegova organizacija Evropa sad postaće ozbiljna politička snaga, preuzeti mnoge srpske glasove, ona će verovatno postati nosilac nove parlamentarne većine u kojoj, možemo se kladiti, opet neće biti mesta za Srbe. Nakon toga DF može da se sprema za političku istoriju, a Srbi mogu da zaborave na bilo kakav uticaj na javni život u Crnoj Gori. Položaj Srba, bez ulaska njihovih predstavnika u vladu, postaće neodrživ. Sva dosadašnja iskustva sa Milatovićem i njegovim kompanjonima ne ostavljaju trunku sumnje da će Srbe tretirati kao i 2020. Njihovu aroganciju povećaće politički poraz Andrije Mandića na predsedničkim izborima i nužno prelivanje srpskih glasova na parlamentarnim, ukoliko Milatović pobedi u drugom krugu. Milatovićeva pobeda značiće jedino prekomponovanje u okviru montenegrinskog dela političke
scene Crne Gore uz potpunu marginalizaciju Srba. Ovo su izbori, borba, između dve iste strane medalje. Đukanović i Milatović promovišu iste „vrednosti”. Srbi u Crnoj Gori i DF sa ovim izborima nemaju ništa. Đukanoviću je ovo poslednji pokušaj da vrati svoj posrnuli DPS na vlast, a Milatović ima ambiciju da preuzme vodeću ulogu u Crnoj Gori sa svojom Evropom sad i da Mandića i DF pošalje u političku penziju. Na krilima svoje eventualne pobede u drugom krugu Milatovića neće niko moći da zaustavi u toj njegovoj nameri. Aktivisti stranaka okupljenih oko DF-a treba da se pripremaju za parlamentarne izbore i da ostvare što bolje rezultate kako bi konačno bili deo vlade Crne Gore, a ne da svoju energiju i resurse angažuju za kandidata koji nema ni infrastrukturu u Crnoj Gori, a hoće da preuzme kompletnu vlast u državi. Druga rešenja znače još jedan krug eksperimenata sa „ekspertima” i anonimusima koji su već naneli veliku štetu Crnoj Gori, a autentične predstavnike Srba u Crnoj Gori ostavili bez učešća u vladi, iako bez njih nijednom nisu mogli da je sastave. Dosta je bilo ponižavanja Srba u Crnoj Gori, i od strane Đukanovića i od strane Milatovića. Izbori važni za Srbe u Crnoj Gori su, oni parlamentarni, 11. juna, i u njih treba uložiti svu energiju i resurse, a ne voditi tuđe bitke.

General, bivši načelnik Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije