Црногорске председничке игре

Други круг председничких избора, који ће се одржати 2. априла представљен је српској јавности као пресудни дан – бити или не бити за будућност Срба у Црној Гори. Уколико победи Јаков Милатовић, то би била велика победа српског народа и потврда резултата парламентарних избора одржаних 30. августа 2020. године. Да ли је баш тако?

Пре две и по године танка победа скрпљене коалиције окупљене око скоро заборављеног Здравка Кривокапића донела је Србима највеће понижење од 2006. године до данас. Не треба заборавити да je jeдина организована политичка снага која је носила протесте против дотадашње власти била окупљена око Демократског фронта, јединог аутентичног представника Срба у Црној Гори. Када је „освјежило”, за Србе који су извојевали ту тесну победу, није било места у влади „апостола”, чији је један од министара, најодговорнији за економски колапс који је Црна Гора доживела у претходне две и по године, био управо Јаков Милатовић. Западни амбасадори су дали подршку Кривокапићевој влади под условом да у њу не уђу представници Срба. Добро се сећамо да је тадашња парламентарна већина без икаквих ограда пристала на тај ултиматум. Срби, предвођени господином Андријом Мандићем, због очувања те тесне победе, и како се брзо показало, илузије да ће се у Црној Гори нешто променити, пристали на такво понижење и дали подршку влади састављеној од „експерата”, политичких, стручних и животних аутсајдера који су од Црне Горе, до тада најпозитивнијег примера на Балкану, направили предмет подсмеха светске јавности. Тешко објашњиви потези „експерата” у области економије довели су Црну Гору на руб провалије и учинили да сви грађани живе много горе и да угасе сваку развојну шансу коју је имала Црна Гора. Европски пут је заустављен а стање демократије и људских права оцењено је као најгоре у новијој историји Црне Горе. Корупција и криминал против којих су, између осталог, устали грађани Црне Горе постали су гори него икада. Нови играчи на црногорској политичкој сцени који су отели Србима победу августа 2020. почели су са партијским запошљавањем што никада није виђено у ери ДПС-а, како би ојачали своје тек основане политичке групице и на темељу клијентелизма и непотизма створили некакав политички утицај. Наравно, Срби нису били део тог плана и остали су изван свих јавних функција, као што је било и у ери ДПС-ове владавине. Свим грађанима Црне Горе постало је горе, а Срби су и даље били национално понижени уз погоршање економског стања.
Влада Здравка Кривокапића није повукла ниједан потез који су Срби очекивали. Сећамо се лакрдије око потписивања Темељног уговора са СПЦ, нико није ни помислио да повуче признање независности тзв. Косова, односи са Београдом су се погоршали, Црна Гора није приступила регионалним иницијативама председника Александра Вучића… брзо је постало јасно да су Срби преварени. Један од главних актера те преваре био је Јаков Милатовић и његов компањон Спајић.

„Експерти” су се сетили да пред председничке изборе направе опскурну организацију под називом „Европа сад”,( истог имена као и словеначки комунисти крајем осамдесетих година, „Европа здај”) са идејом да још једном насамаре грађане Црне Горе, пре свега Србе. Нажалост један део Срба је заведен жељом да неки млади, нови и образовани људи преузму вођење Црне Горе, уместо Андрији Мандићу свој глас дао Јакову Милатовићу. Тешко је разумети политички
мазохизам ДФ и Андрије Мандића који су јавно позвали да се у другом кругу подржи Милатовић, поготово ако имамо у виду да ће парламентарни избори бити одржани 11. јуна. Ако Милатовић постане нови председник Црне Горе, његова организација Европа сад постаће озбиљна политичка снага, преузети многе српске гласове, она ће вероватно постати носилац нове парламентарне већине у којој, можемо се кладити, опет неће бити места за Србе. Након тога ДФ може да се спрема за политичку историју, а Срби могу да забораве на било какав утицај на јавни живот у Црној Гори. Положај Срба, без уласка њихових представника у владу, постаће неодржив. Сва досадашња искуства са Милатовићем и његовим компањонима не остављају трунку сумње да ће Србе третирати као и 2020. Њихову ароганцију повећаће политички пораз Андрије Мандића на председничким изборима и нужно преливање српских гласова на парламентарним, уколико Милатовић победи у другом кругу. Милатовићева победа значиће једино прекомпоновање у оквиру монтенегринског дела политичке
сцене Црне Горе уз потпуну маргинализацију Срба. Ово су избори, борба, између две исте стране медаље. Ђукановић и Милатовић промовишу исте „вредности”. Срби у Црној Гори и ДФ са овим изборима немају ништа. Ђукановићу је ово последњи покушај да врати свој посрнули ДПС на власт, а Милатовић има амбицију да преузме водећу улогу у Црној Гори са својом Европом сад и да Мандића и ДФ пошаље у политичку пензију. На крилима своје евентуалне победе у другом кругу Милатовића неће нико моћи да заустави у тој његовој намери. Активисти странака окупљених око ДФ-а треба да се припремају за парламентарне изборе и да остваре што боље резултате како би коначно били део владе Црне Горе, а не да своју енергију и ресурсе ангажују за кандидата који нема ни инфраструктуру у Црној Гори, а хоће да преузме комплетну власт у држави. Друга решења значе још један круг експеримената са „експертима” и анонимусима који су већ нанели велику штету Црној Гори, а аутентичне представнике Срба у Црној Гори оставили без учешћа у влади, иако без њих ниједном нису могли да је саставе. Доста је било понижавања Срба у Црној Гори, и од стране Ђукановића и од стране Милатовића. Избори важни за Србе у Црној Гори су, они парламентарни, 11. јуна, и у њих треба уложити сву енергију и ресурсе, а не водити туђе битке.

Генерал, бивши начелник Управе безбедности Војске Југославије