Američki odgovor na doktrinu Medvedeva

Sjedinjene Države ratuju u islamskom svetu od 2001. godine. Glavna ratišta su u Avganistanu i Iraku, ali se njihov političko-vojni fokus širi na čitav islamski svet, od Mindanaa do Maroka. (Vidi boks: SAD u islamskom svetu)

Ukratko, Sjedinjene Države bile su apsolutno posvećene regionu koji se proteže od Iraka do Pakistana, pri čemu su glavne snage bile u Iraku i Avganistanu, a o angažovanju u Pakistanu (i pre svega u Iranu) postojala je mogućnost da se pregovara. Kopnene snage Sjedinjenih Država bile su angažovane do maksimuma, dok su američko ratno vazduhoplovstvo, mornarica i snage stacionirane na kopnu bile u stanju pripravnosti u slučaju započinjanja vazdušnog napada na Iran – bez obzira na to da li su SAD planirale napad jer je kredibilitet blefa zavisio od raspoloživosti snaga.

Situacija u ovom regionu faktički se popravljala, ali su Sjedinjene Države morale ovde da ostanu. Stoga nije bila slučajnost da su Rusi 8. avgusta izvršili invaziju na Gruziju, posle gruzijskog napada na Južnu Osetiju. Zaboravljajući detalje o tome ko je šta kome učinio, Sjedinjene Države su stvorile ogromnu mogućnost za Ruse: u doglednoj budućnosti SAD nemaju značajne snage koje bi mogle da razmeste bilo gde u svetu, niti sposobnost da ih održe u opsežnoj borbi. Štaviše, Sjedinjene Države oslanjale su se na saradnju sa Rusijom i protiv Irana i potencijalno u Avganistanu, gde je uticaj Moskve na neke frakcije i dalje znatan. Sjedinjenim Državama Rusi su bili potrebni i nisu mogli da ih blokiraju. Stoga, neizbežno je da su Rusi izabrali ovaj trenutak za napad.

U nedelju je ruski predsednik Dmitrij Medvedev jasno stavio do znanja koji je položaj Rusije. On je izneo rusku spoljnu politiku u pet sažetih tačaka, koje mogu da se svedu pod doktrinu Medvedeva. (Vidi boks: Doktrina Medvedeva)

Druga tačka u ovoj doktrini kaže da Rusija ne prihvata primat Sjedinjenih Država u međunarodnom sistemu. Na osnovu treće tačke, dok Rusija želi dobre odnose sa SAD i Evropom, oni zavise od njihovog ponašanja prema Rusiji, a ne samo od ponašanja Rusije. U četvrtoj tački se navodi da će Rusija štititi interese Rusa ma gde oni bili – čak i ako žive, na primer, u baltičkim državama ili u Gruziji. Ovo pruža doktrinarnu osnovu za intervenciju u tim zemljama ukoliko Rusija smatra da je ona potrebna.

Peta tačka jeste kritična: „Kao što je to slučaj i sa drugim zemljama, postoje regioni u kojima Rusija ima privilegovane interese.” Drugim rečima, Rusi imaju specijalne interese u bivšem Sovjetskom Savezu i u prijateljskim odnosima su sa tim zemljama. Upadi drugih u te regione koji podrivaju proruski režim biće smatrani kao pretnja ruskim „specijalnim interesima”.

Stoga, gruzijski konflikt nije bio izolovani događaj – Medvedev kaže da je Rusija angažovana na opštem redefinisanju regionalnog i globalnog sistema. Lokalno posmatrano, ne bi bilo tačno ako bi se reklo da Rusija pokušava da vaskrsne Sovjetski Savez ili rusku imperiju. Bilo bi tačno ako bi se reklo da Rusija stvara novu strukturu odnosa u geografiji svojih prethodnika, sa novom institucionalnom strukturom i sa Moskvom kao njenim centrom. Globalno posmatrano, Rusi žele da iskoriste ovu novu regionalnu moć – i znatna ruska nuklearna sredstva – kako bi bili deo globalnog sistema u kome SAD gube svoj primat.

Američki izbor

Sjedinjene Države sada moraju da donesu fundamentalnu stratešku odluku. Ukoliko ostanu privržene svojoj sadašnjoj strategiji, neće moći da odgovore Rusima. Ukoliko ne odgovore Rusima u narednih pet ili deset godina, svet će u velikoj meri ličiti na onaj koji je postojao između 1945. i 1992. godine. U najmanju ruku, postojaće jedan drugi hladni rat sa istom silom, mnogo siromašnijom od SAD, ali spremnom da ogromne sume novca posveti nacionalnoj odbrani.

Na raspolaganju su četiri opšte američke opcije:

1. Pokušaj da se sa Iranom dođe do sporazuma koji bi garantovao neutralnu stabilnost Iraka i dozvolio brzo povlačenje američkih snaga iz ove oblasti. Iran ovde ima ključnu ulogu. Iranci bi takođe mogli da sumnjaju u ponovno pojavljivanje Rusije, i dok bi Teheran mogao da bude u iskušenju da sarađuje sa Rusima protiv Amerikanaca, Iran bi mogao da razmisli o aranžmanu sa Sjedinjenim Državama – naročito ako Sjedinjene Države svoje interesovanje usmere na neko drugo mesto. S jedne strane, ovo bi SAD oslobodilo Iraka. S druge, Iranci možda ne bi želeli – ili poštovali – ovakav dogovor.

2. Ulazak u pregovore sa Rusima, gde bi im bio dozvoljen uticaj koji žele u bivšem Sovjetskom Savezu, a zauzvrat garancije da neće projektovati rusku moć na evropsko tle. Rusi će godinama biti zauzeti oko konsolidovanja svoje moći, što će Amerikancima obezbediti vreme da vrate snagu NATO-u. Ovo bi, s jedne strane, dalo mogućnost SAD da nastave rat u islamskom svetu. S druge strane, stvorio bi se okvir za ponovno pojavljivanje ruske imperije koji bi bilo teško suzbiti isto kao i Sovjetski Savez.

3. Odbijanje uključivanja Rusa i ostavljanje ovog problema Evropljanima. S jedne strane, ovo bi omogućilo Sjedinjenim Državama da nastave rat u islamskom svetu i primoraju Evropljane da reaguju. S druge strane, Evropljani su previše podeljeni, zavisni od Rusije i potišteni da bi se oduprli Rusima. Ovakva strategija mogla bi da ubrza ponovnu pojavu Rusije.

4. Brzo povlačenje iz Iraka, pri čemu bi u toj zemlji i u Avganistanu bile ostavljene preostale snage. Jedna mogućnost jeste da bi se na ovaj način stvorile rezervne snage za osiguranje baltičkih zemalja i Ukrajine što bi moglo da ograniči Rusiju u bivšem Sovjetskom Savezu. Druga bi bila ta da bi se na ovaj način stvorio haos u islamskom svetu, čime bi pretnjama bili izloženi režimi koji su se svrstali uz bok Sjedinjenih Država i potencijalno oživljavanje efikasnog interkontinentalnog terorizma. Ustupak leži između hegemonističke pretnje iz Evroazije i nestabilnosti i pretnje terorom od strane islamskog sveta.

Ili – ili

Ukazujemo na prave strateške izbore. Nastavak rata u islamskom svetu ima mnogo veću cenu sada nego što je imao kada je počeo, a Rusija potencijalno predstavlja mnogo veću opasnost po SAD nego što je to slučaj sa islamskim svetom. Ono što je moglo da bude racionalna politika 2001. ili 2003. sada se pretvorilo u veoma opasan poduhvat jer neprijateljska velika sila sada ima opciju da američki položaj na Bliskom istoku načini mnogo težim.

Ako sporazum SAD sa Iranom, a diplomatsko rešenje sa Rusima, koje bi ih držalo podalje od zauzimanja hegemonističkog položaja u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, ne može da se postigne, onda Sjedinjene Države moraju da razmisle o tome da pod hitno zaborave na ratove u Iraku i Avganistanu i premeste svoje snage kako bi blokirale širenje Rusije. Pretnja koju je za vreme hladnog rata predstavljao Sovjetski Savez bila je daleko izrazitija od one koju sada imaju podeljene islamske zemlje. Na kraju, te zemlje će jedna drugu eliminisati, a militantne organizacije biće nešto sa čime će Sjedinjene Države morati da se suoče. Ovo svakako nije idealno rešenje, ali izgleda da je za američki rat u islamskom svetu vreme isteklo.

Ne očekujemo da će Sjedinjene Države prihvatiti ovu opciju. Teško je da se odustane od konflikta, koji je dovde došao, kada još nije sasvim jasno da li će Rusi kasnije zaista predstavljati pretnju. Umesto ovoga, Sjedinjene Države pokušaće da premoste situaciju sa Rusijom gestovima i polumerama.

Bez obzira na sve, američka nacionalna strategija našla se u odlučujućem trenutku. Sjedinjene Države nemaju dovoljno moći da se suoče sa dve pretnje i moraju da izaberu jednu od njih. Nastavljanje sadašnje strategije podrazumeva izbor da se radije bave islamskom pretnjom nego onom koja potiče od Rusije, a to je razumno samo ako islamska pretnja predstavlja veću opasnost po američke interese od ruske. Teško je da se vidi kako će se haos islamskog sveta povezati da bi formirao globalnu pretnju. Ali nije teško da se zamisli kako Rusija, predvođena doktrinom Medvedeva, rapidno postaje globalna pretnja i direktna opasnost po američke interese.

Ne očekujemo neposrednu promenu u američkoj strateškoj primeni – ali očekujemo da ona kasnije bude razmotrena. Međutim, ako se ima u vidu putovanje američkog potpredsednika Dika Čejnija u kavkaski region, sada bi bio trenutak da se primete neki pomaci u američkoj spoljnoj politici. Ako Čejni ne namerava da razgovara sa Rusima, treba to da učini sa Irancima. U protivnom, finansiraće region koji Amerika nije u stanju da plaća.

---------------------------------------------------

Doktrina Medvedeva

• Prvo, Rusija priznaje primat fundamentalnih principa međunarodnog prava, koje definiše odnose između civilizovanih naroda. Naše odnose sa drugim zemljama gradićemo u okviru ovih principa i ovog koncepta međunarodnog prava.

(/slika2)• Drugo, svet bi trebalo da bude multipolaran. Jednopolarni svet je neprihvatljiv. Dominacija je nešto što ne možemo da dozvolimo. Ne možemo da prihvatimo svetski poredak u kome jedna zemlja donosi sve odluke, čak i ako je reč o ozbiljnoj i uticajnoj zemlji kao što su Sjedinjene Američke Države. Takav svet je nestabilan i prete mu sukobi.

• Treće, Rusija ne želi da se konfrontira sa bilom kojom zemljom. Rusija nema nameru da se izoluje. Razvijaćemo prijateljske odnose sa Evropom, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama što je moguće više.

• Četvrto, zaštita života i dostojanstva naših građana, gde god oni bili, jeste neosporan prioritet naše zemlje. Spoljnopolitičke odluke biće zasnovane na ovoj potrebi. Takođe ćemo štititi interese naše poslovne zajednice u inostranstvu. Svima treba da bude jasno da ćemo odgovoriti na svaki vid agresije upućene prema nama.

• Na kraju, peto, kao što je to slučaj i sa drugim zemljama, postoje regioni u kojima Rusija ima privilegovane interese. Ti regioni su domovina zemalja sa kojima imamo zajedničke posebne istorijske odnose i sa kojima smo prijatelji i dobri susedi. Posebnu pažnju ćemo obratiti našem radu u tim regionima i graditi prijateljske veze sa tim zemljama, našim bliskim susedima.

Medvedev je zaključio: „Ovo su principi koje ću slediti u sprovođenju naše spoljne politike. Što se budućnosti tiče, ona zavisi ne samo od nas, već i od naših prijatelja i partnera u međunarodnoj zajednici. Izbor je na njima“.

------------------------------------------------------

SAD u islamskom svetu

(/slika3)Situacija na dan 7. avgusta 2008. je bila kako sledi:

1. Rat u Iraku kretao se ka prihvatljivom, ali ne i optimalnom rešenju. Vlada u Bagdadu nije bila proamerička, ali ni iranska marioneta i to je najbolje čemu smo mogli da se nadamo. Sjedinjene Države očekivale su povlačenje trupa, ali ne bez nekog reda.

2. Rat u Avganistanu se za Sjedinjene Države i snage NATO-a pogoršavao. Talibani su bili krajnje efikasni, pa su velike oblasti zemlje prelazile pod njihovu kontrolu. Snage u Avganistanu bile su nedovoljne, a mnogi vojnici povučeni iz Iraka morali su da budu poslati u Avganistan da bi se situacija stabilizovala. Politički uslovi u susednom Pakistanu pogoršavali su se i to pogoršanje neminovno je uticalo na Avganistan.

3. Sjedinjene Države bile su predane konfrontaciji sa Iranom zbog njegovog nuklearnog programa, zahtevajući od Teherana ili da prestane sa obogaćivanjem uranijuma ili da se suoči sa američkom akcijom. Sjedinjene Države okupile su grupu od šest zemalja (stalne članice Saveta bezbednosti UN i Nemačka) koje su se saglasile sa američkim ciljem, uključile pregovore sa Iranom i složile se do izvesne mere da se Iranu nametnu sankcije ukoliko se ne bude povinovao. Takođe, Sjedinjene Države su širile priče o skorašnjim vazdušnim napadima na Irak koje će izvesti Izrael ili Sjedinjene Države ukoliko Teheran ne odustane od svog programa obogaćivanja. Sjedinjene Države imale su implicitni sporazum Grupe šest da neće prodavati naoružanje Teheranu, čime je stvoreno stvarno osećanje izolacije Irana.

---------------------------------------------------------

Četiri američke opcije

1. Pokušaj da se sa Iranom dođe do sporazuma koji bi garantovao neutralnu stabilnost Iraka i dozvolio brzo povlačenje američkih snaga iz ove oblasti

2. Ulazak u pregovore sa Rusima, gde bi im bio dozvoljen uticaj koji žele u bivšem Sovjetskom Savezu, a zauzvrat garancije da neće projektovati rusku moć na evropsko tle

3. Odbijanje uključivanja Rusa i ostavljanje ovog problema Evropljanima

4. Brzo povlačenje iz Iraka, pri čemu bi u toj zemlji i u Avganistanu bile ostavljene preostale snage