Kućni ljubimac kao statusni simbol i modni detalj

Otkako je u februaru naš list pokrenuo seriju tekstova o inicijativi da se menjaju propisi kada je reč o držanju i kontroli pasa, posebno opasnih rasa, u Srbiji se dogodilo desetak ozbiljnih napada na ljude, od toga četiri na decu. To i ne čudi ako se u obzir uzme da u centralnom registru Uprave veterine Ministarstva poljoprivrede ima oko dva miliona registrovanih pasa, a da se godišnje u našoj zemlji prijavi oko 100.000 kučića. Ali to nije i konačan broj. Mnogi ljubimce nabavljaju u takozvanoj sivoj zoni, tako da se tačan broj pasa i ne zna.

Poslednjih godina veliki broj porodica za kućnog ljubimca bira upravo „najvernijeg prijatelja čoveka”, a zanimljivo je da je ovaj trend na našim prostorima u proteklih sto godina imao svoje primetne uspone i padove. Nažalost, negativna strana zajedničkog života s ljubimcima – a to je često napuštanje životinje – umnogome je doprinela povećanju broja opasnih (a nekada samo gladnih) pasa, koji se bez kontrole kreću naseljima, parkovima, ulicama. To se događa kada vlasnicima pas jednostavno dosadi, ili im briga o njemu predstavlja napor, kada dete poželi neku drugu živu „igračku”, ili kada kućni budžet više nije dovoljan za adekvatnu negu i hranu ljubimca.

Zbog toga se i traži da se postojeći zakoni u ovoj oblasti menjaju, kako bi se znalo ko sme da uzgaja psa, ko može da ga kupi i da se na pravi način brine o njemu.

– Prema meni dostupnim podacima iz postojeće literature, pas kod nas masovnije ulazi u stanove kada su na ove prostore stigli pripadnici Bele garde, odnosno posle Oktobarske revolucije u Rusiji. Pre toga pas je kod nas u većem broju uglavnom boravio samo u ruralnim sredinama i korišćen je za čuvanje okućnice i stada. Kada je aristokratija carske Rusije došla u Srbiju, ona je sa sobom povela i svoje ljubimce. Nešto slično se dešava i sada, jer i žitelji Rusije, Ukrajine, Belorusije koji dolaze kod nas sa sobom vode i pse. Drugi svetski rat je doneo i diskontinuitet sa buržoazijom, pa je pas u kući smatran simbolom jednog režima sa kojim se nova vlast nije slagala, tako da i psi nestaju iz stanova – priča za naš list dr Nenad Milojević, međunarodni kinološki sudija.

Šezdesetih i sedamdesetih godina situacija se menja, tako da je visokim oficirima koji su išli u lov gledano kroz prste pa su mogli da imaju i lovačkog psa u stanu. Objavljivanjem žurnala i monografija bračnog para Broz, na kojima se vidi da oni imaju pse – pudlice i nemačkog ovčara – postalo je prihvatljivo da ostali članovi zajednice takođe imaju ljubimca.

– Veliku ulogu u povećanju broja pasa u stanovima odigrala je i filmska industrija. Ostvarenja poput „Lesi se vraća kući”, „Beli očnjak”, „Vuk samotnjak” uticala su da sve više porodica, preko dece, poželi da ima kućnog psa. Osim toga, psi u policiji sa svojim rezultatima takođe su bili dokaz da je pas kao jedinka prihvatljiv u kući. Tako su na mala vrata sedamdesetih godina, dok je još i ekonomija bila razvijena, psi opet u većem broju ušli u naše domove. Ovde nije reč o lovačkim psima, već isključivo o onim koji su smatrani ljubimcima – kaže Milojević.

Kasnih devedesetih i u prvim godinama 21. veka pas postaje statusni simbol, modni detalj, odraz moći, ponekad i emocionalna podrška u situacijama sindroma „praznog gnezda” – nedošlih ili otišlih potomaka. Od sedamdesetih godina on se u svetu koristi i u „terapijske” svrhe, pa određeni lekari radi zdravlja preporučuju ljudima da se što više šetaju sa psom.

– U jednom momentu pas postaje i biznis. U zemljama gde je kinologija uređena psi koštaju mnogo više nego kod nas ili zemljama u regionu. Odjednom dolazi do razvoja „pseće industrije” i povećanja potražnje za psima kao statusnim simbolima, aksesoarom. Upravo tada nastaje raskorak u onome što se dešava na terenu i zakona koji pokrivaju ovu oblast. Tako i dolazimo do situacije da neki od pasa koji nisu prodati bivaju puštenu na ulicu, pa čak i do toga da pojedinci kupe psa, pa ga se zasite i onda naravno ostave na ulici. To je jedan od razloga zbog čega imamo ekspanziju broja pasa – objašnjava naš sagovornik.

Poslednjih godina, posebno od početka pandemije kovida 19, pojavio se takozvani papi-bum. Tim pitanjem se bavio i britanski kinološki savez (The Kennel Club).

– Istraživanja govore da je u godinama kovida 19 za skoro 30 odsto povećana tražnja za štencima. Ali javlja se i bojazan šta će biti sa tim psima kada se vlasnici vrate redovnim poslovima, da li će moći da im posvete onoliko vremena koliko im je potrebno. Pitanje je da li će taj broj štenaca uticati na povećan broj incidenata. Zbog toga smatram da pre bilo koje izmene i inovacije zakona, za koju naravno ostavljam prostor, treba da primenimo postojeća pravila. Jer, mi možemo donositi savremene zakone, ali to radimo uzalud ako ih ne primenjujemo – rekao je Milojević.