Život u podrumu, posla ni za lek

Prijedor – Na području prijedorske regije, tokom proteklog rata utočište je našlo preko pet hiljada Srba koji su izbegli iz Hrvatske. Od tada pa do danas traje njihova uzaludna borba da ostvare svoja prava. Najbolnije je pitanje imovine koja im, kako tvrde mnogi od njih, nikada neće biti vraćena.

– Nažalost, mnogi misle tako. Možda bi najbolje bilo da se ovo rešava na nivou tri države: Srbije, BiH i Hrvatske – smatra predsednik regionalnog Udruženja izbeglih i raseljenih lica u Prijedoru Ranko Lale. On kaže da srpski živalj koji je u ratu, a naročito 95. godine došao iz Hrvatske na ova područja, danas živi veoma teško. Većina njih nije rešila stambeno pitanje, nezaposleni su ili nisu ostvarili pravo na penziju.

– Ti ljudi još čekaju da republički Parlament ili mi, kao udruženje, učinimo neke korake da se ovi problemi nakon trinaest godina reše – tvrdi Lale i navodi niz primera porodica kojima je u Hrvatskoj „ostao” dobar broj godina radnog staža koje se nigde ne računaju a tako malo im je trebalo do penzije.

Jedan takav primer je životna priča Borislava Stupara, rodom iz okoline Prijedora, koji je u Zagrebu živeo nepunih dvadeset godina. Dugo je radio u tvornici metalnog nameštaja „Jadran”, u glavnom gradu Hrvatske. Kada je rat počeo tako je i on, kao svi Srbi u tom preduzeću ostao bez posla.

– Imam 52 godine, nezaposlen sam i sve ono što sam radio mogu baciti u vodu. Na birou sam i niko me neće – priča Stupar i podseća na 1991. godinu kada je sa suprugom i dvoje dece jedva živu glavu izvukao iz Zagreba. U izbegličkom naselju „Glavica”, u Palančištu godinama je gradio kuću za sebe i svoje.

– Verujte da smo nas četvoro dugo živeli u podrumu kuće. Tu smo bili i leti i zimi, duvalo je kroz vrata i na ove male prozore, ali se preživelo – navodi Stupar i dodaje da je skoro pred sam rat bio na spisku za dodelu stana u bivšem preduzeću. Kazuje da je možda i bolje što se tako nešto nije desilo jer bi mu taj odlazak daleko teže pao kao i većini njegovih komšija koji i dan-danas tragaju za pravdom oko stečenog stana ili kuće u Hrvatskoj. Sretan je što se sa suprugom i decom kao i malim unukom danas skrasio u zavičaju i napominje da mu ne pada na pamet da više ikada ode tamo.

– Imati krov nad glavom je velika stvar. Ja sam, evo, sretan što sam dočekao da imam svoju kuću – ne krije, na kraju svoju radost Boro, kako ga iz milja zovu komšije i dodaje da nastoji da pomogne i drugima u ovom naselju koji su došli sa svih strana bivše države i koji jedva sastavljaju kraj sa krajem.

U Udruženju koje okuplja ovu populaciju kažu da očekuju i od republičkog ministarstva da u ovoj godini, kao i lane izdvoje značajna sredstva za infrastrukturu u ovakvim naseljima kako bi se iole poboljšao kvalitet života ovih ljudi. Kada već ne mogu vratiti niti nadoknaditi imovinu sa kojom se polako opraštaju, bar, kako ističu, da na domaćem terenu obezbede život dostojan čoveka.