Srpski sindrom

I pored uveravanja s najvišeg mesta u Fudbalskom savezu Srbije da shvataju stanje u našem najpopularnijem sportu i da su spremni da ulože najveće napore na njegovom prevazilaženju, u praksi stvari stoje nešto drugačije.

Najnovija informacija koja je prekjuče stigla iz Svetske fudbalske federacije (Fifa), da je fudbaler reprezentacije Srbije Slobodan Rajković na Olimpijskim igrama u Pekingu, po završetku utakmice sa Argentinom, nezadovoljan suđenjem pokušao fizički da napadne sudiju, a potom ga, pošto su ga u tome sprečili saigrači, pljunuo!

Ono što veliki broj izveštača naših medija nije ni video ni čuo, videli su zvaničnici Fife. Posle prijave sudije i delegata ovog sureta, Fifa je reagovala i u skladu s propisima odredila drakonsku kaznu našem mladom reprezentativcu, inače igraču holandskog Tventea – godinu dana zabrane igranja na svim zvaničnim utakmicama.

Slučaj nesportskog, primitivnog i nevaspitanog ponašanja, neprimerenog jednom učesniku Olimpijskih igara i reprezentativcu jedne zemlje, međutim, nije naišao ni na osvrt bilo kog izveštača s najvećeg sportskog događaja u svetu, a kamoli na osudu. Nije se oglasilo ni rukovodstvo naše reprezentacije, iako je u Pekingu, gde se utakmica igrala, bilo skoro kompletno rukovodstvo na čelu sa predsednikom Karadžićem. Smatrajući, valjda, ako ćute, da se neverovatno primitivan ispad Rajkovića nije ni dogodio i da niko neće saznati.

Na žalost, nije „slučaj Rajković” ni prvi ni jedini primer primitivizma pojedinih naših fudbalera. Setimo se sličnog postupka Mehmeda Baždarevića, reprezentativca Jugoslavije, koji je iznerviran jednom sudijskom odlukom pljunuo u pravcu arbitra. Usledila je takođe zaslužena rigorozna kazna. Ali, kao da takve kazne nikome u ovoj zemlji i u našem Fudbalskom savezu nisu dovoljna opomena. Kao da nisu zvono na uzbunu da nešto s vaspitnim radom u našim klubovima (i reprezentaciji) nije u redu. Kao da ljudi koji su zaduženi da brinu o našem ugledu u svetu ni pet para ne daju za to, i da im je najveća briga da takve i slične slučajeve sakriju od naše javnosti.

Gospodo, to se ne može sakriti, već jednom treba da vam bude jasno. Pokušajima da sakrijete bruku samo dajete zeleno svetlo mladim ljudima, opterećenim imperativom pobede, lične promocije i, na kraju, obaveze prema klupskim vođama, da nastave s takvim i sličnim ekscesima, a na račun sopstvenih interesa, interesa našeg fudbala i ugleda zemlje.

Slobodan Rajković, bez sumnje talentovan mlad fudbaler, sa 18 godina postao je kapiten OFK Beograda, na čijem je čelu tada bio sada odbegli bivši prvi čovek srpskog fudbala Zvezdan Terzić. U prvoj svojoj utakmici kao kapiten dobio je crveni karton! To čelnicima kluba nije bila dovoljna opomena i razlog da malo popričaju s mladim čovekom i ukažu mu na značaj kapitenske trake. Posle kazne, opet je istrčao na teren sa kapitenskom trakom i opet dobio crveni karton! Da čovek ne poveruje. Ali treba znati još nešto. Taj isti Rajković već sa 16 godina prodat je Čelziju, a da je malo ljudi znalo za to. Putovao je u Englesku navodno radi lekarskih pregleda, a ustvari bio je na spisku omladinskog pogona londonskog kluba, tvrde bolji poznavaoci prilika u klubu sa Karaburme.

Da se mnogo toga nije promenilo ni u praksi našeg novoformiranog Fudbalskog saveza, odnosno njegovog najužeg rukovodstva, ali ni nekih novinskih i tv izveštača, govori i informacija da će našoj utakmici u kvalifikacijama za predstojeće Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, protiv selekcije Francuske u Parizu, prisustvovati određen broj novinara o trošku novog saveznog selektora.

Da li su to zli jezici, nedobronamerne glasine, usmerene da diskredituju prvog čoveka reprezentacije, ili istina?

Ja lično u to ne verujem… To siguran sam to ne bi dozvolili ni čelni ljudi tih medija. Te priče, uveren sam, najoštrije će osuditi i demantovati novi selektor i čelnici Fudbalskog saveza Srbije. To im je, uostalom, i dužnost.