Српски синдром

И поред уверавања с највишег места у Фудбалском савезу Србије да схватају стање у нашем најпопуларнијем спорту и да су спремни да уложе највеће напоре на његовом превазилажењу, у пракси ствари стоје нешто другачије.

Најновија информација која је прекјуче стигла из Светске фудбалске федерације (Фифа), да је фудбалер репрезентације Србије Слободан Рајковић на Олимпијским играма у Пекингу, по завршетку утакмице са Аргентином, незадовољан суђењем покушао физички да нападне судију, а потом га, пошто су га у томе спречили саиграчи, пљунуо!

Оно што велики број извештача наших медија није ни видео ни чуо, видели су званичници Фифе. После пријаве судије и делегата овог сурета, Фифа је реаговала и у складу с прописима одредила драконску казну нашем младом репрезентативцу, иначе играчу холандског Твентеа – годину дана забране играња на свим званичним утакмицама.

Случај неспортског, примитивног и неваспитаног понашања, непримереног једном учеснику Олимпијских игара и репрезентативцу једне земље, међутим, није наишао ни на осврт било ког извештача с највећег спортског догађаја у свету, а камоли на осуду. Није се огласило ни руководство наше репрезентације, иако је у Пекингу, где се утакмица играла, било скоро комплетно руководство на челу са председником Караџићем. Сматрајући, ваљда, ако ћуте, да се невероватно примитиван испад Рајковића није ни догодио и да нико неће сазнати.

На жалост, није „случај Рајковић” ни први ни једини пример примитивизма појединих наших фудбалера. Сетимо се сличног поступка Мехмеда Баждаревића, репрезентативца Југославије, који је изнервиран једном судијском одлуком пљунуо у правцу арбитра. Уследила је такође заслужена ригорозна казна. Али, као да такве казне никоме у овој земљи и у нашем Фудбалском савезу нису довољна опомена. Као да нису звоно на узбуну да нешто с васпитним радом у нашим клубовима (и репрезентацији) није у реду. Као да људи који су задужени да брину о нашем угледу у свету ни пет пара не дају за то, и да им је највећа брига да такве и сличне случајеве сакрију од наше јавности.

Господо, то се не може сакрити, већ једном треба да вам буде јасно. Покушајима да сакријете бруку само дајете зелено светло младим људима, оптерећеним императивом победе, личне промоције и, на крају, обавезе према клупским вођама, да наставе с таквим и сличним ексцесима, а на рачун сопствених интереса, интереса нашег фудбала и угледа земље.

Слободан Рајковић, без сумње талентован млад фудбалер, са 18 година постао је капитен ОФК Београда, на чијем је челу тада био сада одбегли бивши први човек српског фудбала Звездан Терзић. У првој својој утакмици као капитен добио је црвени картон! То челницима клуба није била довољна опомена и разлог да мало попричају с младим човеком и укажу му на значај капитенске траке. После казне, опет је истрчао на терен са капитенском траком и опет добио црвени картон! Да човек не поверује. Али треба знати још нешто. Тај исти Рајковић већ са 16 година продат је Челзију, а да је мало људи знало за то. Путовао је у Енглеску наводно ради лекарских прегледа, а уствари био је на списку омладинског погона лондонског клуба, тврде бољи познаваоци прилика у клубу са Карабурме.

Да се много тога није променило ни у пракси нашег новоформираног Фудбалског савеза, односно његовог најужег руководства, али ни неких новинских и тв извештача, говори и информација да ће нашој утакмици у квалификацијама за предстојеће Светско првенство у Јужној Африци, против селекције Француске у Паризу, присуствовати одређен број новинара о трошку новог савезног селектора.

Да ли су то зли језици, недобронамерне гласине, усмерене да дискредитују првог човека репрезентације, или истина?

Ја лично у то не верујем… То сигуран сам то не би дозволили ни челни људи тих медија. Те приче, уверен сам, најоштрије ће осудити и демантовати нови селектор и челници Фудбалског савеза Србије. То им је, уосталом, и дужност.