Disidentska istorija i njeni poricatelji

INTELEKTUALAC U TRANZICIJI
Pojam i fenomen angažovanog intelektualca, sa njegovom kritičkom društvenom ulogom koja, u autoritarnim režimima, dovodi u egzistencijalnu opasnost sam angažovani subjekat – razumljivo je da ne žele da shvate, ili da ne mogu da shvate, oni koji sebe smatraju angažovanim intelektualcima, a da to nikada nisu bili.

Napis Miloša Nemanjića, objavljen u prošlom broju „Kulturnog dodatka“, pod naslovom „Istine i zablude u kulturološkom kontekstu“, kao reagovanje na moje tekstove objavljene 2. i 9. avgusta – eklatantan je primer pomenute nemoći razumevanja, prouzrokovan racionalizacijom sopstvene pozicije. Ignorantski stav prema našoj, ne tako znatnoj, ali značajnoj, istoriji angažovane intelektualnosti – M. Nemanjić zasniva na dva antianalitička postupka.

Proširenje pojma ad absurdum

„... čini se da rasprava koju je pokrenuo Zlatko Paković unekoliko redukuje to naše intelektualno polje ...“, piše Nemanjić.

Moja tvrdnja da je angažovani intelektualac čovek sa ozbiljnim intelektualnim delom (naučnim, filozofskim, umetničkim ili publicističkim) koji se, naglas i pravodobno, pita o sumnjivim poslovima u državi i društvu, iako ga se to ni privatno ni strukovno ne tiče – ne redukuje „intelektualno polje“, nego definiše specifično delatno polje (angažovanog intelektualca). Ako se pojam angažovanog intelektualca ne odredi kao nešto intelektualno specifično – onda se gubi smisao tog individualnog delovanja koje, uz pamet, podrazumeva hrabrost i moral – i koje je uvek nekakav herojski čin, sa neprijatnim, često drastičnim, posledicama po svog autora. 

M. Nemanjić specifičan pojam angažovanog intelektualca podvodi pod generalni pojam intelektualnog polja. Proširujući tako pojam angažovanog intelektualca do apsurda – u njega bi mogao da uvede i svoje intelektualno delo i delovanje. Međutim, pojam angažovanog intelektualca nije nikakva tama u kojoj bi svi intelektualni angažmani izgledali crno, nego nešto jasno i razlučujuće.   Stoga je nemoguće, na racionalan način, M. Nemanjića – autora „Kulturnih potreba“ (Vuk Karadžić, Beograd, 1974) i koautora „Kulturne ponude Beograda“ (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 1983), gde piše o „kulturno-umetničkom obrazovanju i organizovanom kulturnom životu kako radnih ljudi tako i omladine i pionira“ – uvrstiti u, teško i sa velikim odricanjima izboren, počasni status angažovanog intelektualca, kakav imaju, na primer, autori zabranjivanih knjiga Zagorka Golubović („Čovek i njegov svet“, Prosveta, Beograd, 1973) i Nebojša Popov („Društveni sukobi – izazov sociologiji“, Centar za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 1983).

„Ostaje, međutim, krupno pitanje kriterijuma za prepoznavanje zabluda. Šta ćemo smatrati zabludama a šta ne u velikoj meri je određeno kulturnim obrascem jednog društva u datoj epohi.“

U ovoj rečenici M. Nemanjića izražena je, duhom te istorije, istorija srama intelektualnog služenja režimima J. B. Tita i S. Miloševića – u kojoj su i pamet i moral i hrabrost, opterećeni raznolikim partijskim privilegijama, bili na dnu.

Ukoliko „kulturni obrazac jednog društva u datoj epohi“ određuje šta su istine a šta zablude u društvu, kako veli M. Nemanjić, utoliko je jasno da su stavovi Edvarda Kardelja i Mirjane Marković, u svojim epohama – istiniti! Da određeni stavovi predstavljaju opasnost za budućnost društva, to se, prema ovakvoj sociološkoj teoriji, može videti samo iz buduće epohe!

Angažovani intelektualac prozire (i prezire) „kriterijume za prepoznavanje zabluda“, diktirane „kulturnim obrascem jednog društva u datoj epohi“ – to je njegov raison d'être.

Pravi i lažni uzori

„... čini mi se, treba se složiti sa pok. Dejanom Medakovićem, koji je u jednoj knjizi svoje memoarske proze napisao da mi nikada nismo imali prave disidente, jer je određen broj srpskih intelektualaca često bio spreman na kompromis sa vlašću.“

Ovakvoj besprimernoj izjavi M. Nemanjića – neminovno vode nelogične definicije i etička relativizacija kriterijuma za otkrivanje zabluda u društvu.

Prvo, Dejan Medaković je, u muzeju naše novije istorije intelektualnog beščašća, jedan od najistaknutijih egzemplara. Pomenuti intelektualac, sa izuzetnim kunsthistorijskim delom, ne samo da je „često bio spreman na kompromis sa vlašću“ nego je bio i deo vlasti. Kao kriterijum za izricanje istine o srpskim intelektualcima i disidentima, Medaković je zabluda.

Drugo, Medaković je, u ovom citatu – koji izražava i Nemanjićev sud – izrekao jednu očiglednu neistinu, kojoj je empirija kriterijum za utvrđivanje. Napisati da mi u Srbiji „nikada nismo imali prave disidente“ – i složiti se sa tom lažnom tvrdnjom – znači svesti sve na svoju meru i besramno prećutati imena svih onih angažovanih intelektualaca, žrtava prevashodno režima J. B. Tita.

Prema epohalnim društvenim kriterijumima Medakovića i Nemanjića (koji samo po ovoj tački može stati uz Medakovićevo rame), Milovan Đilas (1911–1995) nije disident. On, u stvari, nije „pravi disident“ – a kad neko nije pravi, istinski disident, onda je on neistinski, lažni disident, dakle on je negacija disidentstva, pa je i Solženjicin, kome je Đilas bio inicijalni uzor, jedan nepravi disident. Mihajlo Mihajlov (1934), koji je, pre skoro pola veka, kod nas javno tražio pluralizam, takođe je, prema dvojici društveno-epohalnih arbitara – jedan kvazidisident, „spreman na kompromis sa vlašću“. Po strogosti kriterijuma ovih sudija, ne mogu, dakako, u disidentski klub ući ni Živojin Pavlović (1898–1941), pisac Bilansa sovjetskog termidora, umoren od svojih drugova u Užičkoj republici, ni Milan Grol (1876–1952), ni Dragoljub Jovanović (1895–1977), a, naravno, ni ostali.

Uprkos tradiciji poricanja disidentske istorije, u Srbiji je bilo „pravih“ disidenata. Srbija u nastajanju, temelji se upravo na ovoj istoriji disidentskog otpora totalitarizmu i etničkom nacionalizmu.