Evropa je cela, ali iz dva dela

Zvaničnim ulaskom Finske u zajednicu NATO država označena je i faktička podela Evrope na dva dela – od severa do juga kontinenta. Deo kojem pripadaju Belorusija i Rusija sa još ponekim ekssovjetskim republikama, i drugi, koji sačinjavaju ostale zemlje. Nađe se tu poneko ko, barem zvanično, nije ni tamo ni ovamo (Srbija, BiH, Ukrajina, Švedska (nevoljno), Austrija, Švajcarska, Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Irska i još poneki manji igrači). Ipak, reklo bi se da je i njihovo konačno svrstavanje više pitanje vremena i – individualne tvrdoglavosti.

Ono što ostaje nepromenjeno jeste činjenica da će se na Starom kontinentu i u budućnosti ratovati, možda i u okvirima samih pomenutih saveza. Svakako sofisticiranije, sa manje stradalih civila, ali ne i bez dosadašnje žestine. Osim ako se Evropljani konačno ne prizovu pameti. Jer, podsetimo, NATO je vojni savez koji, pre svega, promoviše interese jedne neevropske zemlje – SAD.

Teško je reći kuda vodi ovako oštra podela na Starom kontinentu. Da je, kao nekada, zasnovana na ideološkim različitostima, mnogo toga bi bilo mnogo shvatljivije. Ovako, kao da se sve svelo na međusobni animozitet velikih (Rusije, i onih koji igraju po taktovima iz Vašingtona), a kojem se ostali priključuju kao po nekom istorijskom automatizmu. Onom iz vremena kada smo verovali da se delimo na „komuniste” i „kapitaliste”. Ako nam tadašnje političke „različitosti” nisu odgovarale, teško je verovati da su nam i sadašnje „bliskosti” mnogo prihvatljivije. Kako god bilo, neutralni posmatrač mogao bi da pomisli da se međunarodni odnosi u 21. veku vode pre svega – inatom.

Prekid na vezama između istoka i zapada kontinenta iz sfere bezbednosti neminovno će se odraziti i na kontakte na drugim poljima. Jasna različitost u pristupu delikatnim pitanjima, poput trgovinskih, energetskih, socijalnih ukazuju na to da bezbednosna podela vuče sa sobom i mnogo toga što svakodnevicu Evropljana čini nesigurnijom, a budućnost neizvesnijom.

Pri tome, niko ne može da zanemari činjenicu da će istok i zapad kontinenta i dalje živeti neminovno upućeni jedni na druge. Kako to već biva sa prvim komšijama. Setimo se da je i u vreme „najtvrđe” podele na dva ideološka sistema, zajednički život u tada rascepljenoj Nemačkoj ipak funkcionisao. Da li je u pitanju bila tek tzv. crna berza ili, naprotiv, suštinska potreba da se određeni humanitarni, socijalni, komunalni, privredni i slični projekti nesmetano sprovode, manje je važno. Današnja nemačka prestonica nije nastala padom Berlinskog zida (1989) i spajanjem dva susedna grada, nego povratkom u svoje istorijske okvire.

Ono što je loše jeste činjenica da komunikacija preko granice koju obezbeđuju lokalna policija i granične službe, i ona koja se odvija pod budnim nadzorom vojske i pod senkom topova, nikako nije i ne može biti ista. Podsetimo, prošlonedeljno pristupanje Finske NATO-u za reakciju je imalo momentalnu najavu Moskve da će uz granicu sa susedom rasporediti dodatne oružane snage. Dakle, na liniju razdvajanja na kojoj veće prisustvo vojske do sada nije bilo potrebno. Teško je verovati da će lokalno stanovništvo zbog toga biti oduševljeno.

Razmatrajući najavljenu podelu Evrope, Ivan Timofejev, programski direktor kluba „Valdaj” i jedan od vodećih eksperata za spoljnu politiku Rusije, piše: „Da li ova situacija znači prekid svih veza sa Zapadom i bezbolno restrukturiranje? Ne. Veze Rusije sa zapadnim susedima gomilale su se vekovima. Čak ni tako moćna kriza kao što je današnja ne može da ih prekine preko noći. Unutar samog Zapada postoji i ideološka i čisto materijalna stratifikacija. Iza fasade opštih političkih slogana krije se ekstremno heterogen politički i mentalni prostor. Bizarno kombinuje postmodernizam i ultraliberalizam sa konzervativizmom i tradicionalizmom. Štaviše, ovo poslednje ne određuje poziciju prema Rusiji. Poljska, na primer, jedna je od najkonzervativnijih zemalja u Evropi. Međutim, konzervativizam sam po sebi ne stvara političke preduslove za zbližavanje sa istočnim džinom.”

Jasno je da ono što Evropa ima drugi nemaju, a to je pre svega zajedništvo naroda, njihovih istorija, kultura... Pogotovo to nema (mlada) Amerika, koja uporno nastoji da se Starom svetu nametne kao vrhovni arbitar. U vremenima sve ubrzanijih globalnih prestrukturisanja, Evropljani kao da ne nalaze sopstvenu ideju za budućnost. Ipak, to ne može dugo da traje. Da li će rešenje biti stalna strepnja od mogućeg rata, ili svest o neumitnosti suživota – saznaćemo brzo. Možda već posle predsedničkih izbora u SAD, zakazanih za 2024.