Европа је цела, али из два дела

Званичним уласком Финске у заједницу НАТО држава означена је и фактичка подела Европе на два дела – од севера до југа континента. Део којем припадају Белорусија и Русија са још понеким екссовјетским републикама, и други, који сачињавају остале земље. Нађе се ту понеко ко, барем званично, није ни тамо ни овамо (Србија, БиХ, Украјина, Шведска (невољно), Аустрија, Швајцарска, Јерменија, Азербејџан, Грузија, Ирска и још понеки мањи играчи). Ипак, рекло би се да је и њихово коначно сврставање више питање времена и – индивидуалне тврдоглавости.

Оно што остаје непромењено јесте чињеница да ће се на Старом континенту и у будућности ратовати, можда и у оквирима самих поменутих савеза. Свакако софистицираније, са мање страдалих цивила, али не и без досадашње жестине. Осим ако се Европљани коначно не призову памети. Јер, подсетимо, НАТО је војни савез који, пре свега, промовише интересе једне неевропске земље – САД.

Тешко је рећи куда води овако оштра подела на Старом континенту. Да је, као некада, заснована на идеолошким различитостима, много тога би било много схватљивије. Овако, као да се све свело на међусобни анимозитет великих (Русије, и оних који играју по тактовима из Вашингтона), а којем се остали прикључују као по неком историјском аутоматизму. Oном из времена када смо веровали да се делимо на „комунисте” и „капиталисте”. Ако нам тадашње политичке „различитости” нису одговарале, тешко је веровати да су нам и садашње „блискости” много прихватљивије. Како год било, неутрални посматрач могао би да помисли да се међународни односи у 21. веку воде пре свега – инатом.

Прекид на везама између истока и запада континента из сфере безбедности неминовно ће се одразити и на контакте на другим пољима. Јасна различитост у приступу деликатним питањима, попут трговинских, енергетских, социјалних указују на то да безбедносна подела вуче са собом и много тога што свакодневицу Европљана чини несигурнијом, а будућност неизвеснијом.

При томе, нико не може да занемари чињеницу да ће исток и запад континента и даље живети неминовно упућени једни на друге. Како то већ бива са првим комшијама. Сетимо се да је и у време „најтврђе” поделе на два идеолошка система, заједнички живот у тада расцепљеној Немачкој ипак функционисао. Да ли је у питању била тек тзв. црна берза или, напротив, суштинска потреба да се одређени хуманитарни, социјални, комунални, привредни и слични пројекти несметано спроводе, мање је важно. Данашња немачка престоница није настала падом Берлинског зида (1989) и спајањем два суседна града, него повратком у своје историјске оквире.

Оно што је лоше јесте чињеница да комуникација преко границе коју обезбеђују локална полиција и граничне службе, и она која се одвија под будним надзором војске и под сенком топова, никако није и не може бити иста. Подсетимо, прошлонедељно приступање Финске НАТО-у за реакцију је имало моменталну најаву Москве да ће уз границу са суседом распоредити додатне оружане снаге. Дакле, на линију раздвајања на којој веће присуство војске до сада није било потребно. Тешко је веровати да ће локално становништво због тога бити одушевљено.

Разматрајући најављену поделу Европе, Иван Тимофејев, програмски директор клуба „Валдај” и један од водећих експерата за спољну политику Русије, пише: „Да ли ова ситуација значи прекид свих веза са Западом и безболно реструктурирање? Не. Везе Русије са западним суседима гомилале су се вековима. Чак ни тако моћна криза као што је данашња не може да их прекине преко ноћи. Унутар самог Запада постоји и идеолошка и чисто материјална стратификација. Иза фасаде општих политичких слогана крије се екстремно хетероген политички и ментални простор. Бизарно комбинује постмодернизам и ултралиберализам са конзервативизмом и традиционализмом. Штавише, ово последње не одређује позицију према Русији. Пољска, на пример, једна је од најконзервативнијих земаља у Европи. Међутим, конзервативизам сам по себи не ствара политичке предуслове за зближавање са источним џином.”

Јасно је да оно што Европа има други немају, а то је пре свега заједништво народа, њихових историја, култура... Поготово то нема (млада) Америка, која упорно настоји да се Старом свету наметне као врховни арбитар. У временима све убрзанијих глобалних преструктурисања, Европљани као да не налазе сопствену идеју за будућност. Ипак, то не може дуго да траје. Да ли ће решење бити стална стрепња од могућег рата, или свест о неумитности суживота – сазнаћемо брзо. Можда већ после председничких избора у САД, заказаних за 2024.