Kuća srpskog jezika

POEZIJA I ŽIVOT
Na jednoj staroj zgradi s velikom kapijom u Donjem kraju u Sremskim Karlovcima na ulici pored kapije stoji mermerna ploča na kojoj piše da je u toj kući živeo Branko Radičević za vreme svoga šestogodišnjeg školovanja u gimnaziji u Karlovcima. To je valjda jedini direktan dokaz o njegovom prisustvu u gradu koji mu je postao ljubav i ideal, a ostao simbol srpskog pesnika i pesništva evo već blizu 180 godina. I dalje postoje mesta koja je on u tom gradiću zavoleo i svojim stihovima im dao status kao iz drevnih bajki – Stražilovo, Belilo, Magarčev breg, Dunav, čak vinogradi. Stražilovski potok je nekad u Brankovo vreme bio pun vode i tekao od Stražilova kroz vinograde i Karlovce sve do ušća u Dunav. Što je danas taj potok skoro presušio, ne menja njegovu vitalnu ulogu u našoj kulturi. Da nije bilo Branka i Stražilova, ne bi bilo ni Stražilova Miloša Crnjanskog, ni mnogo čega drugog.

Ponekad se, i u životu i u istoriji, dogodi takav amalgam čiji značaj ostaje trajan. Branko, Stražilovo i Karlovci stopili su se u jedno zauvek.

A počelo je tako što je jedanaestogodišnji dečak došao u školu, tada najbolju u Srba, da bi živeći u tuđoj kući u Donjem kraju nevelikog gradića, upoznao predivnu prirodu i najbolju književnost koja se do njegovog vremena pisala u svetu uopšte. Najčešće se zaboravlja da je on već tada odlično znao mnoge jezike (škola je bila na nemačkom), da je učio velike latinske pesnike, nemačke i, nešto kasnije, antičke grčke. Samo tako se moglo dogoditi da se neposredna inspiracija lepotom prirode i života oplemeni suptilnom versifikacijom Vergilija, Horacija i Ovidija, Anakreonta i Sapfe. Naravno, kasnije, i Homera, i Getea, i Birona, kako je sam zapisao u Beču, po nemačkom izgovoru. I dok je bogati engleski lord otišao u Grčku i finansirao grčki ustanak protiv Turaka, srpski siromaško se žalio ocu u pismu iz Beča da nema novaca ni za nov par čizama. Možda je ljubav za slobodu kod oba pesnika bila jednaka, ali su uslovi u kojima su živeli bili kao nebo i zemlja. Ali je jedna okolnost bila na strani Branka: njegov božji dar za pesmu. Kao što je nekad Ovidije zapisao: „I čega god se dotaknem, postane stih”, takvim sposobnostima je bio obdaren i Branko. Kao retko koji stvaralac, posle Ovidija, još Mocart, i naš Jovan Dučić. Brankov lirski izraz jednostavno je isticao iz njegovog grla, i u tome je nesumnjivo bio ispred, ili iznad, kako hoćete, „britanske Muze”, kako su Bajrona zvali njemu savremeni rodonačelnici moderne grčke poezije Dionisije Solomo i Andrea Kalvo. Svi glavni pesnici toga doba su kratkoveki: Bajron 36 godina, Puškin i Njegoš 38, Branko je poživeo samo 29.

Mnogim se velikim pesnicima odaje svako priznanje, ali se retko čitaju. Takav je slučaj i sa Bajronom, Klopštokom, pa i sa Miltonom i mnogima drugima. Branko Radičević je rodonačelnik stražilovske linije srpskog pesništva, i njegove su pesme prešle u narodno vlasništvo. Njegove lirske pesme. On je, međutim, za svoga prekratkog života želeo da piše epske pesme – znao je značaj Homera, Vergilija, Getea, Bajrona, možda Puškina. Ali nije, izgleda, znao da je njegov pesnički dar lirskog kova, kao kod slavuja. Možda bi, da je poživeo, on i sastavio koji pravi ep, pored Gojka, Hajdukovog groba, Bezimene (koja je u stvari stihovani roman kao Puškinov Onjegin), pesama sada skoro zaboravljenih u srpskoj poeziji.

Ceo Branko još nije dobro ispitan ni proučen kod nas, kao pesnik srpskog jezika koji je odnekud smogao snage i znanja da piše pesme na narodnom jeziku, jeziku koji dotle jedva da je ušao u pisanu književnost. Samo deset godina pre Brankovog rođenja stvorena je prva srpska pismenica (Vuk, 1814). Bio je potreban genije da se na jeziku koji i nema pisane gramatike i kome se ne uče đaci u školi, ispeva velika poezija. Takvi su se pokazali Njegoš i Branko. Mogu neki danas i jednog i drugog, u raznim prilikama, izbacivati i umanjivati im značaj, dva glavna rodonačelnika srpske poezije, kao kod Grka Solomo i Kalvo, ostaju da svetle zauvek.

Branko sa Stražilovom, gde su mu preneli kosti iz Beča decenijama posle smrti. To je jedna uzbudljiva činjenica koja se samo olako pominje. U antici su Atinjani kosti svoga osnivača Teseja preneli s ostrva Skira u vreme najvećeg procvata Atine, da im bude zalog berićeta za budućnost. Tu ideju su morali imati i Srbi 1883. kad su preneli Brankove ostatke iz Beča i sahranili ih na Stražilovu, na vrhu brda gde se ne sahranjuje, osim na Lovćenu Njegoš.

Čudan je, i simboličan, izbor elemenata za Brankov obelisk. Dva donja, velika stepenika za spomenik isklesana su od topčiderskog kamena, a za treći, završni stepenik, donete su kamene kocke izvađene iz nekoliko planina: obližnje Avale i Vršačkog brega, ali i dalekog Lovćena, Velebita, Plješevice, Dinare i Kleka, a sve kao da ih povezuje domaćin – Fruška gora. Da li je to sve sam smislio Banaćanin arhitekta Svetozar Ivačković, ili je za tu „narodnu svečanost” filosofiju izradio zajedno s drugima, tek taj podatak o planinama koje grade večnu Brankovu kuću je za duboko razmišljanje. Dobro je formulisao autor jedne od retkih novijih knjiga o Branku, pesnik Nenad Grujičić, da to „na simboličan način govori o južnoslovenskoj širini dela Branka Radičevića“.

Više nego ikad, danas je potrebno sećati se svega toga, jer kuća u kojoj je živeo Branko nije samo stara zgrada s pločom iz Donjeg kraja Karlovaca, nego ceo prostor srpskog jezika kojem je bolešljivi mladić, proputovavši svoj tadanji svet i svu svetsku kulturu nastalu do tada, udario poetske osnove na način dostojan najvećih svetskih liričara, od Sapfe, Alkaja i Katula do svoga vremena. Na skoro mitski način.

Ivan Gađanski

(Reč na Svečanom otvaranju 37. Brankovog kola, 5. septembra 2008)