Naš čovek Galerije

RIMSKO NASLEĐE 
Specijalno za „Politiku” iz Soluna
Bio je sasvim jednostavnog porekla. Čak su ga, želeći da ga ponize, nazivali Armentarijem – govedarom. Utoliko je njegov uspeh veći, njegova dela znatnija, a veo zaborava začudno zanimljiviji i upitniji. Nedugo nakon njegove smrti, svet u koji je toliko verovao drastično se promenio, u toj meri da su o njemu odlučivali oni koje je neumorno proganjao i (bezuspešno) pokušavao da iskoreni. Primenili su omiljenu osvetu njegovog paganskog sveta – de natio memoriae, brisanje iz narodnog sećanja. A da ironija bude veća, prvi im je, iz samo njemu znanih razloga, priznao pravo na postojanje. Međutim, ko još zna za Galerijev Edikt o toleranciji iz 311. godine kada priznato hrišćanstvo oduvek započinje Milanskim ediktom iz 313. veličanstvenog i svetog Konstantina!?

Istorija Rima između 250. i 350. godine bila je izrazito uzbudljiva i turbulentna, za šta delimična zasluga svakako pripada i našim krajevima koji su tada dali nemali broj vladara. Još znatnija je, međutim, i uloga ovoga čarobnog grada, utemeljenog još 315. godine stare ere u slavu Tesalonike, sestre Aleksandra Makedonskog. Do kraja trećeg veka ovaj grad je stekao i epitet apostolskog zahvaljujući propovedima i poslanicama apostola Pavla. Međutim, u istoriji Soluna posebno je važan period od 293. do 311. godine kada postaje sedište jednog od tetrarha, upravo onog govedara s početka priče.

Slavoluk na Istoku

Gaj Valerije Maksimijan Galerije (zvučnog li imena!) započinje svoj pohod iz rodne Serdike kao rimski legionar, gde ga sudbina, u vreme vojnih careva, spaja sa budućim vladarima, a pre svega sa Dioklecijanom, velikim reformatorom i obnoviteljem carstva. Dioklecijanovi postupci su bili zaista jedinstveni; da bi oporavio i osnažio carstvo, podelio ga je na četiri dela i četiri vladara, dva avgusta i dva cezara. A kada je u tome i uspeo, povukao se u svoj solinski letnjikovac (srce današnjeg Splita) i posvetio – baštovanstvu.

Našem junaku je generaciju stariji Dioklecijan bio mnogo više od uzora. Prvo ga je usvojio, a zatim i priženio jednom od svojih ćerki. Dakako, Galerije je pre toga morao da se razvede od svoje dotadašnje pratilje. Poput starijeg kolege, i Galerije je podigao svoj letnjikovac, svoju palatu u kojoj je želeo da provede penzionerske dane umirovljenog avgusta. Sudbina mu, međutim, to nekako nije dala.

Kada se 305. Dioklecijan povukao, a s njim i jedan od cezara, Maksimijan, Galerije se odjednom našao u novoj, zastrašujućoj i – zašto da ne – neodoljivo privlačnoj ulozi. Postao je najstariji od sva četiri vladara, i po godinama i po stažu, a i po pravu da baštini velikog kolegu reformatora, što je, moramo da priznamo, toliko omiljeno među balkanskim vladarima.

(/slika2)Galerije je, tako iznenada, bio nadomak velikog cilja, imperatora urbis et orbis. Samo što u njegovom slučaju grad (urbis) nije bio Rim već Solun, no on se ionako gnušao dekadencije drevne prestonice. Novi Rim je ipak morao da poprimi sve obrise i znamenja koja se i očekuju od takvog statusa. Savremeni Solunjani, pak, olako zaboravljaju svog slavnog sugrađanina i njegova dela. Moćni trijumfalni luk, ali ne klasični sa jednim ili tri otvora, već retki tetrapilon, okrenut ka sve četiri strane sveta (jasnih li pretenzija!) za njih je samo kamara. Ogromna rotonda, toliko neodoljivo oslonjena na konstrukciju rimskog Panteona, čiji su zidovi u podnožju debeli celih šest metara, za njih je tek jedna od nebrojenih solunskih crkava ili čak, kako mi reče prijatelj sa master diplomom iz oblasti ljudskih prava, neka turska džamija!? A u pitanju je, zapravo, neiskorišćeni mauzolej vrlog Galerija, gde se ova priča već čudno i poznato ukršta.

Ne smemo nikako zanemariti ni ovdašnji dobro poznati gastarbajterski mentalitet da se u svoj zavičaj donese deo tog velikog sveta koji je pohođen, a u Galerijevom slučaju i osvojen. Još ako znamo da je u pitanju istok naše zemlje, onda smo otkrili korene još jednog zanimljivog običaja – poreklo tolikih minijaturnih Ajfelovih kula i Brandenburških kapija. Pokraj lekovitih, termalnih voda Gamzigradske reke, podiže sebi i majci za života odani sluga, imperator, avgust i Herkulov brat, nepobedivi Galerije, mogla bi da glasi savremena transkripcija ploče što nam otkriva šta je zapravo velelepna Feliks Romulijana, palata ugnežđena u nigdinu balkanskog zaleđa. Sestra solunskih lepotica smeštena je tako na lokaciju slabo poznatu i današnjim žiteljima ovih krajeva. Koliko samo daleko od grada upisanog crvenim slovom u najsvetiju od svih knjiga, koju u svom domu ima ama baš svaka hrišćanska porodica!

U tim istim domovima za Galerija mesta nema, jer je njegova boja isključivo krvavo crvena. Njegove odmazde i progoni nad hrišćanima su bili takvi da su sablažnjavali i paganstvu bliska pera starog Rima. Da nevolja bude veća, direktno ili ne, tek kriv je i za stradanje jednog od najvećih mučenika hrišćanskog sveta, svetog Dimitrija, zaštitnika grada Soluna. Mučeništvo mladog svetitelja je jedan od najlepših primera žrtvovanja zarad ljubavi prema veri i Bogu. Onaj koji stoji iza toga je zato najomraženiji od svih progonitelja, a kako su hrišćani dobili sve svoje potonje bitke, njihova je reč ona pobednička.

Džaba mu lûk (i pripadajući trijumf nad Persijancima), džaba rotonda (tek nešto manja od panteona), džaba i veliki zid kojim je opasao Solun štiteći ga tako za sva vremena. Najviše od svega mu je džaba prekrasna palata negde u balkanskim gudurama.

Neuspeh i povlačenje

A sada malo činjenica. Galerije nije uspeo, kao što istorija sasvim dobro zna, da osvoji celokupno carstvo i samostalno vlada; u tome ga je sprečio mlađani zemljak iz okoline Naisusa, isti koji mu je i preoteo slavu prvog hrišćanskog edikta (opet zvuči poznato!). Nisu baš ratovali, niti je Galeriju glava odletela, već se sâm mirno povukao kada je shvatio ko je slabiji. U svom letnjikovcu teško da je uživao; čak se i posluga gnušala samrtnih muka i telesnih rana koje su ga razjedale i spolja i iznutra. Ogromna telesina (od svih iskušenja najveće mu je bilo jelo, svedoče hroničari) bukvalno se raspadala, a u magnovenju poslednjih dana izdiktirao je svoj neznani edikt, da li u želji da se umilostivi sve vidljivijem bogu hrišćana. Sahrana je ipak bila sve samo ne hrišćanska; na brdu Magura kraj palate podignuta je ogromna lomača, a nezanemarljiva gomila pepela je zatim pohranjena u pripremljeni tumul, odmah pored majke Romule.

Ono malo gostiju srpskog turizma odnedavno uživa u slavi ’našeg’ Galerija, dok se u Solunu jedva i naziru reljefi na jedinom preostalom stupcu tetrapilona (kažu da je to od aerozagađenja). Jedina prava predstava Galerija, gotovo dve decenije rimskog cara, jeste ona gamzigradska, ako zanemarimo grupni portret četiri tetrarha, istina često osporavanog sadržaja, nesrećno usađen u zidove venecijanskog Svetog Marka, nakon pljačke Carigrada 1204.

Mi, Srbi, Sloveni, nepoznata stavka u njegovo doba, čim smo stigli na Balkan, zakucali smo na solunska vrata, i tada kao i uvek posle čvrsto zamandaljena. Romulijanu smo zauzeli i naselili jer je bila odavno napuštena. Ka Splitu smo često pogledâli, ali smo najviše uspeha imali u SFRJ u vreme bratstva-jedinstva. Sećam se kako su moja starija braća, dok smo letovali po okolnom otočju, uvek bila ponosna na svoja splitska poznanstva, uglavnom noćna. A onda su i ta SFRJ vremena prošla i Solun je ponovo postao naša najbliža luka. Utočište svih nas, mornara bez mora.