Zašto su pojedini majstori plaćeniji od prosvetara

Ako vam u Srbiji zatreba lekar, velika je verovatnoća da ćete u toku dana stići na pregled, makar i posle nekoliko sati. Međutim, na dolazak keramičara čekaćete nekoliko nedelja ili meseci, jer ovih majstora jednostavno nema dovoljno. Ovo je primer koji vrlo rado navodi Miloš Turinski, menadžer za odnose sa javnošću sajta „Infostud” kada želi da objasni zbog čega su plate zanatlija uveliko premašile zarade „fakultetlija” i zašto poslodavci nude plate iznad 1.000 evra za zanimanja kao što su varilac, profesionalni vozač, mehaničar, pekar, kuvar, građevinac, vodoinstalater, električar, stolar i moler.

„Odgovor na pitanje zašto je prosečna plata u prosveti 79.957 dinara, a zarada majstora iznosi između hiljadu i dve hiljade evra jednostavan je – zanatlija nema dovoljno, samim tim im i cena raste. Za nijansu je komplikovanije objašnjenje zašto majstora nema dovoljno – s jedne strane, srednje škole koje edukuju đake za zanatska zanimanja već godinama ne mogu da upišu dovoljan broj učenika. Drugo, poslednjih nekoliko decenija suočavamo se sa ’egzodusom’ majstora u zemlje zapadne Evrope. Treće, mladi sve manje žele da se bave zanatskim zanimanjima, jer misle da nije moderno biti auto-mehaničar ili naslediti časovničarsku radnju svog oca, koji je učio zanat od dede i pradede. Rukovođeni idejom da IT stručnjaci imaju zarade koje se pišu sa nekoliko nula, veliki broj srednjoškolaca želi da se školuje za ova zanimanja. Realnost je pak da su to veoma teški obrazovni profili koje ne može svako da savlada. Došli smo u paradoksalnu situaciju da tržištu rada nedostaje oko 15.000 java programera, ali i 12.000 profesionalnih vozača C i D kategorije”, konstatuje naš sagovornik.

Duže vreme je evidentan raskorak između potreba poslodavaca i želja đaka. Zanatske, mašinske i građevinske škole ne upisuje dovoljno učenika. Tako se dogodilo da su se oni malobrojni koji su izašli iz klupa ovih škola zapravo obrazovali za neka od najplaćenijih zanimanja i bukvalno mogu da biraju poslove i poslodavce, ali i zemlju u kojoj žele da žive i rade. Turinski navodi da je varilac jedan od poslova na kojem je čak i početnicima zagarantovana zarada od oko 80.000 dinara, a plata iskusnih majstora ove struke ide i iznad 2.000 evra. On ističe da je u oglasima na ovom portalu plata varioca išla i do 4.000 evra, ali da su to uglavnom bili sezonski poslovi, koji se rade po projektima od tri do šest meseci.

Profil mehaničar motornih vozila, odnosno auto-mehaničar, najpopularnije je zanimanje sa trećim stepenom u srednjoj mašinskoj školi i kod učenika i kod privrednika – to je još jedna od profesija koja garantuje platu daleko iznad proseka. Auto-mehaničar može da zaradi od 70.000 dinara, ali se na portalu „Poslovi infostud” nude i poslovi od 100.000 do 180.000 dinara za područje Beograda. Početna plata u pekari je 80.000 dinara, što su danas dve minimalne zarade, ali majstori ovog zanata zarađuju i do 180.000 dinara. Noćni rad podiže platu, a naročito dobro zarađuju buregdžije, jer ne postoji mašina koja bi mogla da zameni dobrog pekara i napravi kore za burek. Dobra plata se može zaraditi i za volanom – vozači autobusa zarađuju od 80.000 do 100.000 dinara, a plate kamiondžija su mnogo veće. Plata uglavnom zavisi od poslodavca, ali mogu da zarade i do 300.000 dinara ako voze u međunarodnom transportu.

Poređenja radi, sa januarskim povećanjem prosečna plata u prosveti iznosi 79.957 dinara, osnovna plata lekara u domu zdravlja je 108.000 dinara, a specijalista prima 133.875 dinara. Prosečna plata u državnoj administraciji sada iznosi oko 95.000 dinara, u lokalnoj administraciji 73.164 dinara, a u javnim državnim preduzećima 99.621 dinar. Prosečna zarada u javnom sektoru, koji zapošljava oko 400.000 ljudi, sada je 87.000 dinara.

I sociolog Mihajlo Simić ovaj društvenoekonomski fenomen objašnjava činjenicom da je došlo do masovne seobe zanatske radne snage u zemlje zapadne Evrope i da na tri „fakultetlije” sada dolazi jedan zanatlija. On podseća da jedan od uzroka depopulacije u Srbiji jeste masovna seoba srednje kvalifikovane radne snage u inostranstvo.

„Pred kraj prvog polugodišta mom starijem sinu bili su potrebni privatni časovi matematike, dok je mlađem sinu bila potrebna pomoć u popravljanju loše ocene iz hemije. Oba profesora našli smo za manje od sat vremena. Ali, kada smo prošlog leta rešili da renoviramo kupatilo i krenuli u potragu za dobrim keramičarem, posle par nedelja smo shvatili da taj plan treba da prebacimo za ovu godinu – još uvek tražimo dobrog majstora i svesni smo da ćemo morati da platimo cenu koju on traži.”

Simić podseća da je istraživanje dr Slobodana Cvejića sa Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu otkrilo da svega deset odsto „radničke” dece ima indeks fakulteta, što znači da je socijalni lift koji omogućava tranziciju iz nižih u više društvene slojeve u velikoj meri u kvaru. Veliki broj ove dece danas radi u zemljama zapadne Evrope, konstatuje naš sagovornik.